Ткачи сребра Леле Марковић - Роман филигран
Један наш чувени критичар о још чувенијем писцу пише како је као најјачу рефлексију његовог дела осетио и видео, када се дигла завеса, само буљук белих Врањанки, шалваре су зашуштале, дукати зазвецкали и чуло се Шано, душо Шано...
Тако исто, завирите ли само у свет иза корица романа „Ткачи сребра“ Леле Марковић пред вама ће се отворити стара призренска чаршија са крстовима Љевишке, са ћепенцима, шадрванима, дућанима, мајсторима и калфама који плету сребрну жицу и шарају свој чудесно лепи филигран. Ту је и Каљаја и Бистрица која се излива из свог корита и крст и луна и оријентални хаос и византијска краљевска прћија. И има много песме као оне Маријо, дели бела кумријо...
И оне о достум Станчици, младој зеленој... И јоргован мирише под пенџером неотвореним и неке дуге косе се мрсе и милују, дилбер туга одзвања сокацима и махалама и ноздрве удишу слаткасту арому древних људских насеља и градова у којима се лепше пева и сања. Васкрсава пред нама један град кога више нема или га макар нема какав је некада био – српски и царски.
А све је ефемерно и све се претвара у прах. За мото свог романа Лела Марковић пак наводи речи Cветог Владике Николаја који каже да смо сви ми ткачи историје, али и ткање једног вишег ткача, оног што исијава са купола призренских цркава Светог Пантелејмона, Светог Прокопија и Светог Николе. Уткани смо у прошлост, каже златоусти владика, сва наша енергија, наше радости, усхићења и обмане, атерирања и химере. Ништа се од онога што је било не може истргнути, остаје скамењено, непромењено.
Лела Марковић тражи то архетипско, исконско, споне међу вековима и у нашим генима. Историја је, притом, само клин о који веша своје романе, како је говорио један француски романсијер. А Призрен, Призрен је као Јерусалим, њега можете волети и о њему писати и да никада у њему нисте били. Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја, вапи наша списатељица као цар псалмопевац. И не дозвољава Лела Марковић да њен завичај остане у туђини и забораву.
„Ткачи сребра“ су заправо измењено издање романа „Срменица“ из 2008. године, допуњено подацима и сазнањима до којих је ауторка дошла приликом рада на објављивању хрестоматије о знаменитим Призренцима (Призренски поменик).
Она реконструише Призрен с краја XIX века говорећи о његовим еснафима, двема љубавним причама, моралним назорима и наравима једног доба. Смештена у историјски рам њена прича делује верно, чежњиво и смерно. Она говори о времену када су људи били бољи него ми, о призренским добротворима, о жртвовању и одрицању, о нашим племенитим и великим мајкама, о немогућности остварења среће главног јунака.
У фабули имплицирају два тока, две приче, једна је романса кујунџије Арсе, а друга његовог калфе Стојана. Једна је несрећна, друга је срећна. Деликатном психологизацијом Лела Марковић слика лик мајстора Арсе. Њега притиска нека архитуга, воли да чита и пише песме. Арса жели девојку која ће бити као комад накита који се вештим потезима претвара у префињени и скупоцени филигран.
Под главом му је „Сан Пресвете Богородице“, а у мислима лепа учитељица Магдалена. Арса је романтични јунак, идеализован као и његова драга. Он је од оних карактера старовременских, занесених лепотом, храбрих (јер он своју драгу спасава од осионог Турчина), несрећних. Он је од оних људи који ће цео свој живот саздати око једног загрљаја и једног пољупца. Он је узвишен и када Магдин вереник код њега купује бурме за њихово венчање. Арса је уметник у души и његова драма је тим патетичнија иако га ауторка не приказује као пуког трагичара. Он остаје бесповратно занесен својим занатом и истински остварен у дивним моментима своје чисте љубави, када пише песме и онима када прави сребрни брод за дубровачког госпара Иванчића.
Љубав калфе Стојана и лепе Стане приземнија је, реалнија и бременитија матерњом мелодијом и дивним Стојановим гласом док поје старе незаборављене песме о страсним загрљајима и чежњивим погледима. И он и његов мајстор су виртуози. И један и други имају нежну, трепераву душу. Стојан је доживео своју слатку свадбу са вољеном Станом, Арса неће никада.
Унутар тог наративног модела смештен је читав век старог Призрена. Ту су истинити догађаји из живота знаменитог призренског добротвора Симе Андрејевића Игуманова који имају драгоцену вредност сведочанства и документа. Ту се спомиње руски конзул Јастребов, ту је амбијент мултинационалне и мултиконфесионалне вароши у дамарима Балкана. Ту је оснивање певачке дружине „Цар Урош“, ту је ентеријер Љевишке, Цркве Светог Николе, звецкање нанула, шуштање свиле у наборима девојачких оријенталних хаљина. Ври живот под Каљајом, наручују се сребрне пафте и шнале, наруквице и фибуле, панагије, жезла, кандила и кадионице. Одјекују дућани дуж старе чаршије, ките се лица девојака, ките се лица призренских Богородица у невиђено лепим црквама. Рафинман и естетика спречавају ниске на гоне у природи ових људи. Све је племенито и свето, кујунџије постају витезови, девојке даме.
Посебну драж јунацима даје њихов специфични дијалект и идиолект, нека врста технике сказа коју користи ауторка не би ли их учинила аутентичнијим, пластичнијим. Прича тиме постаје сочнија, питкија, добија локалну боју и тоналитет. Језик постаје средство карактеризације ликова. Нарочито је занимљив језик на којем Арса разговара са својом мајком, дражестан и топао у својој архаичности.
Лела Марковић жели да буде чувар свеколиког призренског блага садржаног у речима, реликвијама, музици, филигранским чипкама и чудесним рукотворинама. Цео Призрен као да проматрамо кроз тај сребрни вез најнеобичнијих шара и мајсторија који и душу његових суграђана чини деликатном и артистички продуховљеном. Нема ниских страсти, нема угњетача душа и моралних наказа. Само лепоту и благост види ауторка. Или се слично сличноме радује. Свему даје фон носталгије.
Ностагија је тиха патња душе, каже на једном месту у своме роману, и заиста све се овде слива у један жал за прошлошћу, за хронотопом кога више нема. Стога је ова књига драгоцена за истраживаче и љубитеље старог Призрена, за оне који ће данас још само у овој књизи моћи да пронађу свој завичај.
Ауторка је несумњиво на страни тог старог које хоће што дуже да задржи у слуху и сензу. У основи, ово је лирски роман, са јунацима који делају, мотивисаних поступака, али иманентна му је атмосфера коју чине специфичан језик, лајт-мотиви у народним љубавним песмама и топонимија једнога града. Има ехо и укус источњачких прича, тајновитих, привлачних. После њега у грлу вам остаје један уздах и једна искра у дну ока која је више жудња него суза. Уздах над сопственим неоствареним сновима и жудња за прошлим временима.
Ко није био у Призрену, опипаће га, осетити у роману Леле Марковић. Они који су у њему провели само неколико сати, као ја недавно, пробијајући се кроз махале до Љевишке и гледајући њене задимљене врхове, након последњег погрома, потом реку људи крај неукротиве и бучне Бистрице у један недељни дан и чули песму са минарета, а потом видели грандиозне камене блокове Светих Архангела и величанствену евокацију српске славе и величине, добиће позив на времеплов, путовање у прошлост у којој је све лепше и боље. Уосталом, и овде, као и у животу, свако прошло време је добро зато што је то време ауторкине, и наше – младости.
Проф. Славица Јовановић
