Томас Кауфман: ”Историја Реформације у Немачкој”
Историјски значај Реформације је споран. Насупрот традиционалној, протестантској историјској слици која види ”јединственост Лутеровог дела” као ослобођење од ”тамних сила” и ”крај средњег века”, дотле новија истраживања сагледавају Реформацију као процес који треба разумети на позадини специфичних услова. То се односи како на црквени, тако и на културни живот око 1500 г. на пољу политичког, привредног и културног живота тога времена. ”Успех” Реформације је само разумљив ако се различити ”актери”, помесни кнезови или градски магистрати, али и грађани и сељаци у овај покрет укључе и сагледају. Да ли је оправдано, дакле, Реформацији приписивати епохални карактер?
”Суштаствени садржај Реформације је: човек сам собом одређује да буде слободан” – У предавањима о философији историје Хегел је 1822./23. Реформацију Мартина Лутера стилизовао у рођење новог вековља. Хегелово мишљење је преузето од многих протестантских теолога и философа. Они од тада прослављају Лутера као борца за Божју Благодат, као монаха и професора, националног хероја и ослободитеља од папске Цркве, угњетеног Немца који се неустрашиво бори за право слободе савести. Он је за њих први модерни човек који је, ослободивши се тмине средњег века, упалио бакљу вере и слободе. Он је за њих архи-револуционар модерне који је у борби против папског ауторитета унео анархични принцип непосредности сваког верног хришћанина пред Богом и тиме минирао структурални поредак еклисиологије до тада неразједињене Цркве.
У својој књизи ”Историја Реформације у Немачкој” аутор Томас Кауфман, професор и проминентни црквени историчар на универзитету у Гетингену желео је да своју слику Реформације ослободи од историјских клишеа, уврежених за протекла два столећа, која су у Мартину Лутеру сагледавали централну херојску фигуру смена епоха између средњег века и новог века које је дало Реформацију, а он расцеп Цркве планирао и одлучно радио на заснивању и одвајању лутеранске Цркве.
Дубина конфликта који је Лутер изазвао својом критиком ”опроштајница” одговара његовој улози, сходно којој је само желео да умањи штету својој Цркви. Лутер није био злонамерни паликућа, иако је сукоб са опроштајницама добио димензије широког пожара у коме је јединство Цркве Запада трајно сагорело и уништено.
Онај ко жели да разуме зашто је свет у само неколико десетина година између Лутерових теза 1517.г. у Витенбергу и отварања Тридентског концила 1545.г. тако радикално променио да ни црквено, ни политичко јединство више није могло бити успостављено, наћи ће у овој Кауфмановој бриљантној историји уверљиве доказе. Оваква тектонска померања на конфесионалној карти Европе имала су епохални карактер, јер и до данас одређују како међуверски живот и односе, тако и друштво и културу.
У овој широкој историјској панорами пластично су описани и други протагонисти Реформације: Меланхтон, Еразмо, Калштат, Цвингли. Зачуђујуће је да се Јоханес Калвин, реформатор у Женеви, у овој књизи готово и не спомиње. У додатку на готово 150 страница дата је детаљна хронологија догађаја са биограмима најважнијих њихових актера, као и регистар и глосар појмова, што овој грандиозној књизи даје карактер класичног дела, које препоручујемо и српским читаоцима.
Протођакон ЗА
