Томина недеља: Посведочено блаженство
Христос васкрсе! Прву недељу након Васкрса Црква посвећује јеванђелској причи о Томи, Христовом ученику који је рекао да неће поверовати у Васкрсење док лично не додирне Учитеља. Ево шта нам о томе пише јевнађелиста Јован Богослов: А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не беше са њима (тојест са осталим апостолима) када дође Исус. А други му ученици говораху: Видели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати. И после осам дана опет бејаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бејаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! Рече му Исус: Зато што си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше (Јн. 20, 24 – 29).
У чему је смисао ове приче, због чега нам Црква одмах после Васкрса скреће пажњу на њу, као да жели да каже: „То је написано за вас, тиче се сваког од вас”? И заиста, ако боље размислимо, прича говори о нечему што се непрестано догађа у свету, у наше време можда и најчешће. О чему, дакле, говори ова прича? Наравно, о вери, о њеној фундаменталној различитости од рационалног знања, заснованог на ономе што је човек лично видео, чуо и опипао.
Целокупно хришћанство – треба ли то доказивати? – засновано је на вери у Христово Васкрсење, у то да је макар једном у нашем свету, у нашој овоземаљској историји, смрт побеђена, да је Мртви васкрсао. Ако нема те вере, онда, у суштини, од хришћанства остаје некакво уопштено учење о љубави, добру и праштању, које се може наћи и у другим религијама и филозофијама. Онда остаје прича о чудесном човеку који је, додуше, погрешио у оном најважнијем када је рекао: „Трећег дана ћу васкрснути” (Мт. 27, 63), будући да, заправо, није васкрсао. Остаје прича о неуспеху, потпуном фијаску и, у суштини, превари. А бити хришћанин од самог почетка је значило веровати у нечувену, невероватну, па ипак реално остварену победу над смрћу. Ако Христос није устао – каже апостол Павле – узалуд вера ваша (1. Кор. 15, 17).
Ако је тако, онда све у хришћанству зависи од питања: како поверовати? Нико од нас није видео Васкрслога, нико није додирнуо Његове руке нити прободено ребро. Али речено је: Блажени који не видеше а вероваше. Дакле, како поверовати? Ослонити се на искуство других људи, на то да тако учи Црква? Да, наравно. Али све то још увек није наша, моја вера. С друге стране, све време нам понављају да се свако знање заснива на доказима, све време нас уче да је Тома, у суштини, био у праву кад није хтео да поверује без доказа, пре него што се лично увери. Уосталом, ни Господ га није осудио, него му је и Сâм предложио да додиром провери реалност Његовог присуства. Па ипак, Господ каже: Блажени који не видеше а вероваше.
Удубљујући се у своју веру, проверавајући је и овај пут причом о Томи, долазимо до једног јединог одговора. Вреујем ли ја у Христово Васкрсење? Да, верујем. Како, због чега? Одговара срце: зато што верујем у Христа, Онога Који ми се обраћа вечно живим речима Јеванђеља. Можемо рећи и другачије: не верујем ја у Христа зато што је Он васкрсао, него верујем у Христово Васкрсење зато што верујем у Њега Самог и, пре свега, зато што верујем Њему. Никада човек није тако говорио као овај човек (Јн. 7, 46) – одговорили су они које су фарисеји послали да им доведу Исуса. То исто зна и вечно сазнаје и моје срце. Ако је Господ рекао: Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама (Јн. 14, 18), ако је рекао: Трећег дана ћу васкрснути (Мт. 27, 63), ако је током целог овоземаљског живота очекивао тај сусрет са смрћу да би је победио, онда то не може бити превара. Није он могао да превари, није могло бити превара учење о Божјој победи, о Царству које је дошло у сили.
Дакле, или – или: или у историји није било трагичније, страшније преваре, или је све у Јеванђељу истина, живот и победа. Да, цела та књига, свака реч у њој, одише искуством оних који су је писали, то је искуство оних који су видели Васкрслога и зато су опијени радошћу, заслепљени светлошћу, препуни најпобедоносније вере на свету. Чиме је Црква увек побеђивала, чиме и сада побеђује, ако не том радосном тврдњом: „Христос васкрсе”? У чему је сав њен живот, ако не у радосном искуству увек новог сусрета са Васкрслим, Живим, Долазећим? Блажени који не видеше а вероваше. Да, блажени! То блаженство ми познајемо и о њему сведочимо. Ево, пре свега неколико дана, поново смо га искусили у светозарној ноћи Васкрса, пред затвореним вратима храма, када смо не на основу ума, његових провера и доказа, него од свег бића, из најдубље дубине искуства, одговарали: „Ваистину васкрсе Христос!”
Корисно је у овим васкршњим данима читати о неверном Томи, корисно је удубљивати се у своју веру, корисно је обнављати је у свој њеној животворној дубини. Јер она је сва у речима васкршње химне: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима у гробовима живот дарова!” Немамо ми доказе, имамо само веру и блажену радост њеног присуства у нашем животу. Ваистину васкрсе Христос!
Протопрезвитер Александар Шмеман, Беседе на Радију Слобода,
четврти том, Каленић, Крагујевац 2018, стр. 195 – 197.
