Тријумф религиозног сижеа
Siglo de Oro, такозвани златни век Шпаније иду у најфасцинантнија поглавља историје уметности Запада. Управо у веку у коме је Шпанија стала да губи свој политички хегемонијални положај, досегла је уметност у Шпанији свој раскошни процват делима бриљијантних сликара као што су Веласкез, Ел Греко, Зурбаран или Муриљо.
Изложба у Gemäldegalerie der Staatlichen Museen zu Berlin која је отворена 01.07. и која ће трајати до 30.10.2016 обухвата дела сликарства и скулптура и представља зачуђујућим фасетама богату панораму шпанског El Siglo de Oro, који се изван Шпаније нигде другде не може срести. Укупно је сто тридесет уникатних експоната прикупљено из интернационалних збирки, међу њима и дела која се први пут излажу јавности. Доминантне сижеи ове епохе су религиозни мотиви.
El Siglo de Oro - златно доба важи за значајну епоху европске историје уметности. Изложба представља богатство шпанског Gemäldegalerie der Staatlichen Museen zu Berlin располаже сопственом богатом збирком шпанским сликарством, која је овога пута допуњена многоструким делима из реномираних музеја као што су Метрополитен музеј уметности из Њујорка, Прадо из Мадрида или Лувра у Паризу сликарства и скулптуре у 17.веку многим ремек-делима.
Први део изложбе је посвећен најзначајнијим уметничким центрима у 17.веку, пре свега Мадриду, у коме је трајно етблирање двора придонело расту становништва и привредном напретку. Тако је овај град добио и магичну привлачну моћ на уметнике, међу којима се најпре истичу Висенте Кардучо (1576-1638) и Еугенио Каксес (1574-1634). Налози цркве су одређивали уметност тога времена, напосе у региону Валенсије. Због географске дистанце према главном граду, формирала се извесна аутономност у уметничком изразу, коју је карактерисала натуралистичка непосредност стила, која се може запазити на сликама Франсиска Рибалта (1565-1628) или Ђузепе де Рибере (1591-1652). Посебно место заузима и сликар Ел Греко (1541-1614). Такође и на југу Шпаније у Андалузији у богатој и космополитској Севиљи је католичка црква фунгирала као највжнији налогодавац. Тако је овај регион постао најзначајнији продукциони и експортни центар религиозних слика за Америку. Двојица узметника су у тој генерацији били доминантни Франсиско Пачеко (1564-1644) и Хуан де Роелас (1570-1625).
Други део изложбе тематизује слике Веласкеза, Зурбарана и Рибере као примере еклатантних противречности које су владале између ексцеса политичке и религиозне елите у социјалним и привредним ситуацијама у Шпанији након слома америчког тржишта и епидемије куге. Уметност ће постати најважнији инструмент у рукама Филипа IV и његових миљеника. Мадрид ће се утврдити као дефинитивни уметнички центар Шпаније, а Веласкез ће постати мајестетични рерпрезентант дворске уметности.
Трећи део изложбе је посвећен фокусирању на уметничку активност у Мадриду. Крајем 17. века је Мадрид постао једна од најзначајнијих метропола Европе. Остали региони Шпаније су постали периферни и другоразредни у уметничком смислу.
Ова изложба је настала под заједничким покровитељством Његовог краљевскохг височанства Фелипе VI, краља Шпаније, и председника Немачке г. Јоахима Гаука у кооперацији са фондацијом Kunsthalle München.
протођакон Зоран Андрић
