Ћуприја: Светом цару Константину у част

Поводом обележавања 1700 година од издавања Миланског едикта, којим је проглашена верска толеранција у читавом свету, ученици Медицинске школе из Ћуприје уз подршку Одбора за просвету и културу Пожаревачко-браничевске епархије, на идеју катихете Медицинске школе, свештеника Зорана Мишковића, пригодно су обележили ову важну годишњицу, Духовном академијом „Светом цару Константину у част“, одржаном 25. новембра 2013. године.

У сали ниже музичке школе „Душан Сковран“, која је била готово испуњена, сви смо се подсетили значаја цара Константнина и његовог Миланског едикта из 313. године.

Академију су отворили директор школе, г. Мирко Срећковић, поздравивши све уважене госте, председника Општине и његове сараднике, присутне грађане и ученике, захваливши се учесницима програма и њиховим професорима – менторима у овој Академији. Потом се скупу обратио катихета о. Зоран Мишковић, који је и покретач идеје за извођење ове манифестације.

Затим је уследило извођење композиције „Символ вере“ од стране Хора Цркве светог Ђорђа. Ученици I разреда Медицинске школе су прочитали текст Миланског едикта на латинском и српском језику.
„Песму цару Константину“ су извели чланови Музичке секције наше школе уз пратњу гитарâ.

„Велики спор, који је „снажно тресао Цркву Божју у Александрији“, као и зло мелетијанске схизме, заједно са „старијом, јачом и свирепијом болешћу“ – раздором око датума прославе спасоносног празника Пасхе, веома су узнемиравали цара. Само је свемогући Бог могао да исцели то зло, а „једини живи човек“ који би могао бити оруђе у рукама Божјим за извршење тог добра, свакако је цар Константин. Раздори су били „јачи од гласа миротоврца, који се вратио без успеха и цар је одлучио да сазове сабор“, тврди Созомен, а Јевсевије то објашњава на следећи начин:

Чувши о свему овоме што је речено и схвативши да његово писмо послано у Александрију није уродило плодом, он [Константин] је одмах дубоко промислио и одлучио да је, због ове ствари, неопходно кренути у нови рат против притајеног непријатеља, који је смућивао Цркву. (EUSEBIUS, VC, III, 5)

Иницијатива сазивања синода, дакле, припада цару – о томе готово једнодушно сведоче сви најранији извори које поседујемо и, као што смо показали, не представља новину у царевом поступању ради решавања проблема црквене природе. Константин креће у духовни рат, сазивајући епископе читаве империје на Васељенски сабор у победоименити град Никеју, у малоазијској провинцији Витинији, на источној обали мореуза Хелиоспонта, директно наспрам Цариграда. Поново је на провиденцијални начин искоришћен добитак из времена Августа: систем царских пошта и путева у потпуности је стављен на располагање епископима и њиховој пратњи. Како су учесници пристизали, тако је расло уверење да се управо пред њиховим очима збива један есхатолошки догађај у историји, којим руководи Господ, користећи свој нови изабрани сасуд, римског цара. Јевсевије читаво сабрање веома различитих сведока Христових из свих делова света на једном месту, описује подобно Лукиној слици Педесетнице (Дап 2, 5–11), као да се устројава „молитвени дом“, „венац мира, који представља нама савремени апостолски збор, кога Христу Спаситељу приноси јединствени цар Константин, као богодолични дар за победу над непријатељима“. Пројављујући и испуњавајући службу првог у новом апостолском збору, цар се иконично поистовећује са Христовим учеником. Подобан Петру у председавању, Павлу у мисији и „дидаскалији за све пагане и Јевреје“, а свима заједно у правоверности, цар Константин читавим животом и служењем Цркви стиче заслуге које ће на крају утицати да га Црква препозна као „равноапостолног“. Кључни кораци тог процеса одиграли су се у Никеји, на Сабору“.

Програм Духовне академије је уприличен и драмским приказом „Радуј се, свети царе Константине и царице Јелена“ у извођењу Драмске секције Медицинске школе, у режији проф. Зорице Маринковић. Глумци су уз поруку народу српском обавезали све окупљене да памте овај догађај. Својим наступом и дивним извођењем музичког приказа „Господ је пастир мој“ представили су се публици вероучитељи Зденко Жнидер, Владан Глигоријевић и ђакон Срђан Антић.

Програм Духовне академије је завршен песмом „Тјело Христово“ у извођењу црквеног хора Свети Ђорђе.

Након четрдесетпетоминутног програма сви присутни су погледали у холу школе изложбу ликовних и литерарних радова ученика ћупријских основних и средњих школа.

Духовна академија је изазвала изузетно позитивне реакције у нашем граду, јер је била најављивана и пропраћена од стране ТВ Ћуприје.

Окружни координатор верске наставе
свештеник Зоран Мишковић

Извор: Епархија  браничевска