У Бијелом Пољу прослављен свештеномученик Харалампије

Његово Преосвештенство Епископ будумљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 23. фебруара 2017. годне, на празник Свештеномученика Харалампија, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Николе у Бијелом Пољу. Послије архијерјеске Литургије и причешћа спроведен је стари обичај да се над моштима Светог Харалампија, које се чувају у овом древном храму, освети водица која се дијели вјерницима на благослов.

Бесједећи о великом празнику владика Јоаникије је подсјетио: -Данас је лако бити хришћанин, свештеник и владика. У вријеме живота Светог мученика Харалампија људи су за име Христово били гоњени, осуђивани на смрт и мучени најстрашнијим мукама. Тада је могао бити хришћанин само онај који је имао живу вјеру и био спреман да иде на мучеништво. Такво је било хришћанство у том времену. Онај ко није био спреман да узме свој крст и иде за Христом, па макар био, гоњен, суђен и понижаван, па и макар и главом да посвједочи вјеру Божју, тај није могао бити хришћанин. Односно, могао је, али није био слободан. А они који су прихватали Крст Христов и по цијену живота - они су били понекад и робови или на ниском друштвеном положају, али су били спремни да своју вјеру свједоче животом и дјелима и да се никад не одрекну имена Христовог, зато што је у њему и суд и правда, живот и радост и побједа над смрћу и васкрсење.

-Таквог светитеља данас прослављамо. О његовом животу се мало зна и да не би његовог мучеништва вјероватно да ништа о његовом животу не би било ништа записано. О његовом животу знамо тек када је он као старац стољетни , који је дуго деценија био епископ Цркве Божје, био изведен на суд. Његовог свједочење је величанствено. То је свједочење једног старца пуног Духа Светога, Божјег истнинског човјка, апостола Христовг, који сажаљева своје мучитеље што нису просвијећени правом истинском вјером, што робују тами незабоштва и паганства, што њихове душе не знају за праву духовну сладост и слободу, него су поробљене гријехом и тамом, казао је Владика и додао:

-Иако су неки били моћни владари и римски цареви, били су заправо робови гријеха - то је најтеже ропство. И он је сажаљевао своје мучитеље, то се види из дијалога са њима који он не води са висине коју му даје тај положај, него као брат, док га муче он просвјећује своје мучитеље. Па неки од њих повјероваше, јер су видјели праву истиниту вјеру, која има истинито дејство, и она препорађа срца и просвећује овај свијет, потврђујући ону ријеч Божју да истинске слуге Божје носе свјетлост у овом животу. Тако да се свијетли ваша свјетлост пред људима да виде ваша добра дјела и да прославе Оца нашега који је на небесима.

Владика је казао да некако у правој линији са овим манастиром дође и манастир Морача у којем се чува десна рука Светог Харалампија: -Једно вријеме су је Турци били понијели па је мој свештеник у Бањанима Копривица позвао своје саплеменике и направио откуп светиње. Дуго је била десна ова рука у тој свештеничкој породици. Био је завјет да докле год буде свештеника у њиховој породици да се она чува у њиховом храму. Па из те лозе, у вријеме комунистичко више није било свештеника, али су предали руку манастиру Морачи негдје 1928. године - вратили је тамо гдје и припадала. А ево и овдје, у Никољцу, у цркви Светог Николе, гдје смо данас, имамо дјелиће моштију Харалампија, такође и у манстиру Подврх се чува дио дио чеоне кости. Имамо благослов овог светитеља, епископа Христовог и свештеномученика из првих хришћанских времена, који је поштован цијелој васељени - то је нарочити Божји благослов.

-И имамо овај дивни обичај, који имамо само овдје, да се на празник Светог Свештеноммученика Харалампија освећује вода и да над његовим моштима освећујемо водицу ради здравља душе и тијела. Колико знам, то је некад био само обичај у Цариграду док је тамо била рука Светог Јована Крститеља. Па када су бивала освећења воде у византијском Цариграду, тада су износили десницу Јована Крститеља и над њом освећивали Крстовданску и Богојављенску водицу. Код Грка је врло чест обичај да освећују воду, а и код нас лијеп је обичај да свештеник посјети своје парохијане у току Ускршњег поста или славе и да освешта водицу у њиховом дому. Божји благослов доноси свештеник када освећује водицу и њоме крпи домове својих парохијана. Овај обичај је јединствен и треба га поштовати.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка