У Добруну изабрана најбоља Васкршња прича
У Народном дому манастира у Добруну у 21. априла 2009. године одржана је Васкршња академија коју је организовала
Издавачка секција Српског соколског друштва „Соко" из Добруна. На
Академији су објављени резултати овогодишњег Конкурса часописа за духовну и
културну просвјету „Соко", који дјелује при Српском соколском друштву „Соко" из
Добруна, за најбољу кратку причу о теми „Христос васкрсе". На
конкурс су приспјела 53 рада из Републике Српске и Србије, а прву награду
освојила је Драгица Грбић-Драга, пјесникиња и просвјетни радник у Основној
школи „Вук Караџић" из Вишеграда.
Друга награда припала је Ради /Марић/ Пауновић из Чачка, а трећа Марији Микавици
из Вишеграда. Награђене приче биће објављене у наредном броју „Сокола",
који задржава право да објави још неколико одабраних прича, а у плану је да
наредне године буде штампан и мали зборник „Соколових" Васкршњих прича. Редакција
„Сокола" одлучила је да групу од двадесетак ученика IV1 Основне школе „Вук
Караџић" из Вишеграда, који су учествовали на овогодишњем конкурсу, награди
једнодневним поклоничким излетом у један од манастира на подручју Вишеграда, а
са књигама четири ученика основне школе у Сокоцу. У оквиру Академије
представљена је најновија књига Радисава Машића из Фоче „Знамења Старе
Херцеговине". Чланице „Соколове" секције кућне радиности, заједно са гошћама из
прибојског Удружења жена „Мост", приредиле су изложбу ручних радова.
Кратка прича награђена на конкурсу часописа „Соко" из Добруна
ХРИСТОС ВАСКРСЕ
„Ти си бакина Драгомилица."
„И шта још?" „И сунце." „И шта још?"
„Чуваркућа!". „А шта је чуваркућа?" „То си ти, срећо бакина!"
Тако су почињали наши дани. Сјећам се јасно иако сам имала три године. И данас
се сјећам...
Нисам имала родитеље. Имала сам - баку. И дједа. И успављивање и плакање. И
дједову реченицу: „Ћути, ето баје", коју је изговарао као посљедње, најјаче
оружје да ме успава и при том гребао руком испод стола. Ваљда је то дјеловало.
Онда нисам имала више дједа. Не знам како, али тога се не сјећам. Отишао је
прије баке.
Потом је отишла бака. Тога се сјећам. Нико ми није рекао. Сви су нешто
спремали, ужурбано помагали и крили од мене, а ја сам сједила на столичици са
стране и све знала. И све ћутала. Остала сам сама.
Прошле су године. Опет сам сама у новом граду.
Око манастира народ. Мали Васкрс. Скупи се свијет, дошао да продужи васкршњу
срећу. Домаћице донијеле сир и кајмак да благослови владика.
Нисам знала за тај обичај, али човјек све научи. То прво запази у поређењу са
својим обичајима. А владика тихо, свечарски, преноси благост на нас. Домаћице
прве у реду са сиром и кајмаком.
„Боже, да ми је мало овог сира", мучила ме жеља. „Откад то нисам јела!" Баш је
онај млади, тек што је оцјеђен. Виде се и рупице на њему од цједиљке. Сир из
крпе, како га зову у Војводини, или баса, како га зову у мом бившем завичају -
само му још додају мало кајмака и добро сједине.
И стално ми поглед скреће на сир. Све ми се чини да ће те жене понудити сир да
пробамо. Али не. Враћају га кући.
Послије тога владика дијели јаја вјерницима. Пуна је корпа. Сва су црвена. И ја
сам у реду. Помало се прибојавам да ли ће бити довољно за све. Узимам даровано
јаје, пажљиво обухватам објема рукама као драгоцјеност.
Моје јаје! Моја чуваркућа! „Христос воскресе!" „Воистину воскресе", одговарам.
Прошлог Васкрса бојила сам јаја, шарала са дјецом, и пажљиво одвајала прво јаје
- чуваркућу. Ове године због ратних околности далеко сам и од куће и од дјеце.
Нисам бојила јаја.
И док се у породицама ширила васкршња благост, топлина и радост Христовог
васкрсења, ја сам била сама и носила своју муку. Морала сам разговарати са
владиком, зато сам дошла у манастир. Примио ме послије свих црквених обавеза и
тако олакшао муку.
„Није неопходно присуство гробу да би се обиљежила годишњица. Важна је свијећа,
хљеб и молитва", рече владика.
Дуго смо разговарали. Нека се леденица отопила у мени. Владика је био у
свечаној одежди, каква се облачи за посебне велике празнике као што је Васкрс.
Слушао ме пажљиво.
„Даће Бог. Бог је велики", завршио је разговор. Била сам смиренија.
У повратку „кући" сваки час сам стављала руку у џеп и додиривала поклоњено
јаје. Ово је моја чуваркућа!
Кад сам дошла у хотелску собицу, привремени смјештај, ставила сам јаје на
посебно мјесто да се не разбије.
Заблисташе слова ИСХС. И као да се соба испуни необичном свјетлошћу. Погнух
главу, помолих се Богу.
Било је нешто посебно. Нестварно! Свеприсутно само за мене. Нешто ме прожело.
Знам! Осјећам лакоћу у себи. И благост. И вјеру. Нема туге. Нема бола. Срце ми
је чисто. Ново. Благо. Срећно. „ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ", рекох уз осмијех. „ВОИСТИНУ
ВОСКРЕСЕ", зачух око себе. „Хвала ти, Боже!"
Послије тога знала сам да је све могуће ако вјерујеш. „Даће Бог, помислих у
себи. Биће опет дом!"
Полако, као кад се крпи, настави се живот. Болно. Пожртвовано. Стрпљиво.
И даде Бог.
Дођоше радости послије ратних губитака. Удаја дјеце, вјенчање, слава, унуци,
крштење.
Данас бојимо јаја с великом радошћу. Шарамо и на сваком свијетле слова Исус
Христ. Објашњавам унучићима зашто се боје јаја, шта је чуваркућа.
„Ви сте бакине чуваркуће", говорим поносно сјећајући се бакиних ријечи. И сама,
тек сад схватам, шта те ријечи значе.
На Васкрс смо сви били у цркви. Моји унучићи су достојанствено изговарали
молитву. Знају је напамет. Научила сам их. С поносом и радошћу изговарају у
хору ријечи: „ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, ВОИСТИНУ ВОСКРЕСЕ", смјешкајући се једно
другом.
Погледах у икону Христовог распећа, Изговорих стихове посвећене њему:
Вјерујем у тебе.
У нама живиш.
Вјечно. Из свега.
Гријехе наше
На себе прими.
Васкрсе из мртвих.
Христ. Син.
Васељене милост
И нас смртних.
Драгица Грбић-Драга, пјесникиња и просвјетни радник из Вишеграда
Извор: Митрополија дабробосанска
