У Фочи одржан симпозијум поводом 2000 година рођења Светог апостола Павла

У Амфитеатру Богословског факултета у Фочи у четвртак и петак, 7. и 8. маја, одржан је дводневни симпозијум поводом јубилеја 2000 година од рођења светог апостола Павла. На семинару су освијетљени бројни аспекти живота и теолошког рада светог апостола Павла.

На семинару су се међу 21 учесника нашли и декан Фрањевачке теологије у Сарајеву др Миле Бабић, професор Врхбосанске теологије из Сарајева Томо Вукшић, декан Протестантског теолошког факултета из Новог Сада др Димитрије Попадић и главни рабин Србије Исак Асијел.

Међу гостима су били и представници локалне власти, Унивезитета у Источном Сарајеву, те више научних радника са филозофских факултета на Палама и у Бањалуци.

Симпозијум је отворио Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански господин Николај који је свима учесницима симпозијума пренио благослов и најбоље жеље Његове светости патријарха српског господина Павла и чланова Светог архијерејског синода Српске православне цркве.

Говорећи о светом апостолу Павлу, митрополит Николај је рекао да је он свјетило вјере, учитељ васељене, земаљски анђео и небески човјек, ненадмашиви благовјесник Јеванђеља Христовог, које је учио од Господа у Арабијској пустињи.

„Проповједник је покајања, херувимски молитвеник, свежалостиви милосрдник, христочежњиви подвижник, као малољетан богомудри филозоф, стуб и тврђава вјере хришћанске Цркве" - истакао је господин Николај.

Високопреосвећени је подсјетио да је свети апостол Павле рођен у Тарсу киликијском од јеврејских родитеља.

„Преображен је пред Дамаском, у тринаестог великог Апостола и проповједника Христовог Јеванђеља. Трогодишњи сужањ у Риму, проповједник у истом граду тамошњим народима, повратник из Рима у Малу Азију. Богати писац 14. новозавјетних посланица (а двије су Коринћанима изгубљене)" - истакао је митрополит Николај.

Господин Николај је нагласио да је правило светог апостола Павла било да не зида на туђим закопинама, тј. да не проповједа ондје где је неко већ проповједао ријеч Божију.

„Павлу као римском грађанину мачем је одсјечена глава. Недавно је у храму Светог апостола Павла у Риму откривен његов саркофаг са његовим светим тијелом у крипти испод олтара" - подсјетио је високопреосвећени.

Митрополит Николај је нагласио да је Христос уздигао Павла на треће небо, открио му такве тајне које није слободно говорити онима који имају људску природу.

Господин Николај је указао да је Павлова апостолска мисија имала велики успјех.

„Он је постао славан по ревности, учености и врлинама. Он је отворио пут христијанизацији свих народа сијвета. Он је Балканске народе увео у христијанизацију, почевши у Далмацији, послије повратка из првог римског сужањства, искрцавши се код данашње Пакленице видљиве испод Велебита, па затим код потоњег манастира Крке, где су и данас хришћанске катакомбе у кањону ријеке Тициуса (сада ријеке Крке), па даље приморским путем преко данашње Херцеговине, Македоније према граду Ефесу у Малој Азији" - рекао је високопреосвећени.

Митрополит Николај одржао је на симпозијуму и реферат под називом „О прогресу - напредовању човјека наших дана, сходно мисионарској дјелатности светог апостола Павла" у којем истиче да је код самоодговорног хришћанина дубока и јака вјера у свемоћ Божје законитости.

„Његов поглед на свијет није могуће другачије ни замислити ако се већ има у виду његов став према ономе што се зове духовно, надматеријално и надзаконско. Али има и оних људи који не верују да у њиховој средини постоји нешто што није од овога свијета, што се не може објаснити и разумјети законитостима које владају у свијету физичке датости" рекао је господин Николај.

Ако је потребно да се једном једином ријечју окарактерише тип савременог, просјечног интелектуалца, високопреосвећени сматра да би без сумње, најпогоднија ријеч била: једностраност.

„Ово је, ваљда, зато што се данашњи човјек уплео у најразноврсније многостраности и избезумљујуће специјализације. Тиме и неочекивано постаје упечатљивије и очигледније сљедеће: у доба највеће многостраности, у доба у коме је круг знања невероватно брзо порастао, човјек упада у незамисливу једностраност" - сматра митрополит Николај.

Према ријечима господина Николај, никада до данас није било овакве једностраности, већег сљепила за другу страну стварности; никада већег фанатизма од овог у који запада овај наш „модерни", „напредни", „слободоумни", „нови" човјек.

„Најнеразумнији вјерник - то је човјек наших дана! Ово звучи противно општеувријеженом мишљењу, када се зна да је у наше дане разум уздигнут на пиједестал божанства" - наглашава високопреосвећени.

Митрополит Николај упозорава да је „слободоумни" човјек највећи противник вјере, вјеровања, као и вјерника изван свога круга вјеровања - ма у чему се то противило његовој вери - ма у чему ставови били различити од његовог вјеровања.

Господин Николај појашњава да они не допуштају ни за тренутак да другачији ставови дођу у центар њихове пажње, неће да их уоче, објасне и да из њих изведу природне постојаности".

„Вјерују у моћ разума, а не примају све што је разумно. Верују у емпирију, у искуство, па ипак нису ни најмање склони да признају истинитост, емпиричност чињеницама доживљеним у емпирији, у искуству. Вјерују у законе физичке и психо-физичке, а када им се укажу посљедице, резултати истих тих закона које су признали, у стању су да на све то изнесу мноштво погрда, да пруже неко своје шаблонско тумачење, које одише натегнутошћу и извјештаченошћу" - тврди високопреосвећени.

Митрополит Николај поручује да нам је потребна истина, цијела, неокрњена, јер само таква и једино пуна истина може бити подлога, и енергија и путоказ за прави напредак, који ће се кретати природним путем у том смјеру.

„Напредак, `економски`, и `научни` и `социјални` и `хришћански`, треба започети из темеља; а темељ на коме он почива и на коме ће и убудуће почивати јесте човјек. Сваки други облик и начин напредовања, заснован на нечему што није прави, препорођени човјек - највећи је назадак, и највећа је промјена на горе из разлога зато што је, иако сам по себи бљештав - наговјештај краја који долази" - наводи господин Николај.

Високопреосвећени наглашава да се и социјална добробит не може некада остварити без прегнућа, без дивовске борбе са самим собом, без борбе са оним лошим особинама унутра у човјеку које су управо и једини проузроковачи нежељених односа у људском друштву и свега онога што је најпогодније тле за ово што носи на себи повратни ефекат.

„За вођење борбе на овом плану нимало не помажу сва она техничка знања којима се човјек данас служи при изграђивању `свеопштег` напретка. Вјера у свемоћ природних закона највећи је непријатељ истинског напретка, аутентичног напредовања и усавршавања човјековог. Занесен овом вјером сатканом од фанатизма, човјек је одријешио све споне које су га везивале за духовне вриједности, за надземаљску, натприродну стварност. Остаје сам, упада у демонски пир себичности, у најразноврсније видове садизма, тј. ужива у злостављању другога" - упозорава митрополит Николај.

Господин Николај наводи да човјек, одријешен од реалности, из које се једино црпи смисао живота и енергија за дјеловање, постаје аутомат, мртвац прије физичке смрти, човек који заувијек одлази и напушта најважнији, најсветији и „једино потребни" посао, напушта обделовање свога сопственог бића.

„Сваки дубокомисленији и сваки искренији човјек данашњице, отворено говори о неподносивости и неиздрживости управо овог и оваквог стања у људској души, о неподносивости растројства и дисхармоније унутар самог човјека. Болест је, дакле, у најакутнијој фази. Потребна је прва помоћ, потребно је лијечење. Али, како је мало свијести код људи о томе да је неопходно сада, без одлагања, приступити терапији, на начин до сада испробан на милионима примера. Осјетивши своју болест, човјек бјежи од себе, ангажује се до самозаборава у пословима који га одводе далеко од њега самог. Не успије ли му ово жариште рада, готов је да дигне руке на себе, да одузме себи оно што себи није ни дао" - појашњава високопреосвећени.

Митрополит Николај сматра да не може бити истинског напретка због тога што је човјек прекинуо све везе са духовном стварношћу.

„Да га Божјом енергијом - која је једина у стању да покрене све његове успаване и онемоћале а прикривене духовне моћи - оспособи за правог дјелатеља на свеопштој згради напретка. Тек када човјек успостави нормалну везу са овом централом натприродне енергије, настаје фаза припремања за напредак, настаје стање духовног буђења: увиђање свих недостатака и њихово исправљање према истакнутим узорима кроз вијекове у личностима милиона Светитеља" - појашњава господин Николај.

Високопреосвећени истиче да успостављањем ове везе неминовно настаје прочишћење (катарза) од свих рђавих наслага временом добијених животом „по закону гријеха".

„Без овог прочишћења, без одсјецања свега оног што није у складу са Божјим ликом у човјеку, не може се ни замислити стварање, изграђивање, кристалисање савршене личности" - напомиње митрополит Николај.

Господин Николај сматра да се нигдје човјек није тако грдно преварио у техничком извођењу својих планова прилагођавајући се природним законима, као што је то случај са уздизањем и усавршавањем своје личности слиједећи те законе.

„На овом плану се догодило нешто сасвим супротно од онога што је очекивано: настала је очајна борба, урнебесни сукоб. Увиђа се да сплет природних психичких закона није идеално и хармонично уједначен и да се није требало њима препуштати. Ако игдје постоји извраћен став, онда постоји у човјеку, оличен у непрекидној његовој тежњи злу и гријеху, оличен у `закону гријеха`, који је формирао своју властиту логику и свој сопствени узрочни ланац" - истиче високопреосвећени.

Митрополит Николај наглашава да гријех постаје друга људска природа и да зато нећемо погријешити ако кажемо да човјек по својој природи, иако боголикој и богоподобној, није савршено добар.

„Напротив, укључује у себе зло и гријех, највише од свих живих бића на земљи. У њему је концентрисано зло у највећој мјери. Отуда се мора доћи на мисао да је неопходно тражити канал којим би могао да сав смрад отече из човјекове душе" - наводи господин Николај.

Високопреосвећени сматра да је неопходан само један напредак: напредак од зла и гријеха у добро и добродетељ, у јеванђеоску врлину; из хаотичног безреда страсне душе у васељенску уређеност Павловог светитељског блаженства.

„Начело природности, поступности и сада треба да нађе своју примјену. Неопходно је прочишћење душе, сходно примјеру многобројних хероја духа и силе, који су изградили себе силом благодати Божије и личним напорима до у благозвучне харфе Светог Духа" - наглашава високопреосвећени.

Митрополит Николај поручује да је практиковање хришћанских врлина основ и суштина истинског прогреса.

„Изграђена хришћанска личност - круна је свих прогресивних напора. То је уједно и најсигурнији темељ за напредовање и стварање, на свим подручјима јеванђеоског, научно-умјетничког и друштвеног живота. Кроз призму душе умивене хришћанским прочишћењем, благодаћу окрепљене, свој прави смисао добијају и плодови хришћанске савремености" - констатује господин Николај.

Извор: Митрополија дабробосанска