У хрвању са Апсолутом. Омаж Јасперсу и Адорну

Вече у Католичкој академији Баварске у Минхену посвећено 50-годишњици смрти Карла Јасперса и Теодора В. Адорна

(Karl Jaspers und Theodor W. Adorno: Werk und Wirkung der Denker 50 Jahre nach ihrem Tod) 

Пре тачно 50 година преставила су се двојица великих и врло различитих немачких философа – Карл Јасперс и Теодор В. Адорно. Обојица мислилаца су, сваки на свој начин, утисли свој непоновиви печат на духовну ситуацију свог времена. Иако је у међувремену о питању њиховог односа постало нешто мирније, поглед унатраг на оно шта је иза њих остало, вредно је покушаја.

Делом и утицајем Јапсерса успешно се бави стручњак за Јапсерса, проф. др Антон Хигли из Базела, а Адорновим његов биограф, проф. др Штефан Милер-Доом из Олденбурга. Обојица референата-специјалиста покушали су у дискусији да успоставе могуће унакрсне додире и спојеве између двојице мислилаца.

Карл Јасперс (1888–1969),  по образовању правник, па психијатар, окренуо се доцније егзистенцијалистичкој философији и ангажовано се уплитао у друштвена питања. Интересантно је његово појимање философске вере у Бога.

Теодор В. Адорно (1903–1969) потиче из области социјалног истраживања и велике љубави за музику. Философски је стајао на позицијама тзв. ”критичке теорије”, која је у студентским немирима генерације 68. г. имала централну улогу.

Адорно је за Јасперса говорио да је његово философирање ”смелост без ризика”, док је Јасперс напросто сматрао да се иза комплексног језика Адорна не налази ништа друго до ”обмана”. Референти су настојали да реконструишу крхке нити евентуалног идејног споја, но без очигледног успеха. Обојица су се кретали урвинама света без спознаје Бога – Адорно као децидирани атеист, Јасперс пак као агностик и мимо појмовног апарата о философској вери и Откривењу, које карактеришу његово позно дело, све усмерено највећим идејним синтезама у историји човечанства. 

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)