У манастиру Светог Јована у Великој Хочи прослављена слава и освештан споменик српским жртвама

У присуству више стотина верника је у петак 11. септембра на празник када Српска Православна Црква слави Усековање главе Св. Јована, пророка и Крститеља Господњег у манастиру Светог Јована у Великој Хочи прослављена храмовна слава овога манастира. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Г. Артемије уз саслужење свештенства и монаштва ове епархије. Литургији је присуствовало и педесетак верника из Херцег Новог са свештеником и чланицама Удружења Кола српских сестара Херцег Нови.

На Литургији је причешћен велики број деце и старијих верника, а после Литургије је обављен чин свештања славских колача и жита. Осим манастира овогодишњи домаћин који је на жртвеник принео славски колач и жито био је Урош Поповић са породицом из Велике Хоче, а за наредну годину јавио се Срђан Петровић из Велике Хоче.

После Литургије је Владика је служио парастос и освештао споменик подигнут свим жртвама из ораховачке општине пострадалим од шиптарског терора у периоду 1998-2000. године. Споменик је подигнут у подножју манастира Свети Јован на самом улазу у Велику Хочу. На споменику се налазе имена 84-оро пострадалих Срба, а на средини је и спомен чесма са мозаиком на којем је приказана икона усековања главе св. Јована. Владика је у беседи поводом освећења споменика рекао:

,, Данас када славимо празник Усековања главе Св. Јована Крститеља, пророка и претече Господњег сећамо се свих оних који су пострадали од злочинаца од 1998. године и молимо се за покој њихових душа. Свети Јован је пострадао за истину, за правду Божју, јер се противио греху Ирода цара јеврејскога И ови наши сродници су пострадали такође невини од руку злочинаца који су мислили да ће скидањем њихових глава уништити име Божје, име Господа Христа, име народа нашега. Али као што је Господ сачувао успомену на св. Јована тако је сачувао и успомену на ове наше страдалнике и њихова успомена ће трајати исписана са њиховим именима поред овога крста. Трајаће и у нашим срцима уписана, док је нашега рода, имена и спомена. Сећаћемо се њих који су пострадали невини и недужни само зато што су били православни хришћани и што су носили име српско. Бол и туга су нас овде сабрали да с разних страна дођемо...,,

Окупљенима се обратио и Негован Маврић, председник Удружења породица киднапованих и несталаих лица из општине Ораховац, рекавши да је део програма промењен, јер је родбина (њих око 80-оро чланова породица) страдалника чија су имена на споменику, враћена синоћ из Косовске Митровице за Београд без објашњења, али су ученици ОШ,, Светозар Марковић,, из Велике Хоче и ученици Гимназије из Ораховца говорили стихове наших песника посвећене страдањима Срба, а Оливера Радић је прочитала хронологију страдања Срба из ораховачког краја чија су имена исписана на споменику.

Иначе, споменик је грађен пуне две године донацијама појединаца, прилозима Срба из дијаспоре, Министарства за Косово и Метохију идр. На споменику се између осталих налазе и имена 38-оро киднапованих Срба за којима се још увек трага.

Хронологија страдања Срба у Ораховачком крају (текст прочитан на скупу)

Дана 12. мај 1998. год. је Свети Василије Острошки. На цркви Успење Пресвете Богородице у Ораховцу огласило се празнично звоно, а тамо доле над селима Ратковцем и Браторином надвио се црни облак. Злочиначка тзв. ОВК је почела да убира данак и у нашој општини. Са вековних огњишта у Братотину и Ратковцу протеране су и задње српске породице. У одбрани своје браће живот је положио полицајац Александар Мицић из Велике Хоче.

Дана 10. јул исте године. Из винограда у Петковом пољу губи се сваки траг Југославу Костићу из Ретимља, а 17,18 и 19 јула на жртвеник свом господару сатани његове слуге приносе више десетина српских живота. На кућном прагу у Ретимљу хицима је усмрћен Анђелко Костић, а 14-оро Костића, његове браће и братучеда, је заувек отргнуто из загрљаја мајки и сестара: Живко, Лазар, Тодор, Срећко, Миодраг, Мирољуб, Небојша, Младен, Сашко, Светислав, Витомир и Векослав, као и њихове комшије Николићи Рајко и Цветко - отац и син.

Из Оптеруше су одведени Божанићи: Божидар, Младен, Немања, и Новица, Бурџићи Миодраг и Спасоје, Симић Сретен и Банзић Спаса.

Остала су обесрбљена села Ретимље и Оптеруша.

У Ораховцу истих дана тог кобног јула снајперским хицем убијају Александра Мајмаревића, а гранатом још тројицу српских цивила: Векослава Казића, Јагоша Филђокића и Боривоја Симића.

Из ораховачког Дома здравља наоружани ОВК терористи су отели др Александра Станојевића и медицинског техничара Душка Патрногића. Ђорђе Ђорић је само довезо комшиницу у породилиште. И њега су одвели као и Станојевић Крсту који је жртвовао себе да би спасао своју супругу. Срђан Витошевић је пошао у оближњу апотеку по памперс пелене за једногодишњу ћерку Анђелу. Анђела је остала не само без пелена, већ и без оца - и њега су одвели.

На прилазним путевима Ораховцу отети су: Витошевић Срећко, Баљошевићи Тома, Саша и Ђорђе, Долашевић Душко, Томић Светислав, Чабркапа Чеда и Ђиновић Душко, а на путу ка Сувој Реци нестао Матић Бобан из Братотина.

У Зочишту су настрадали Петровић Велика и Благојевић Предраг.

Голем данак за једно лето, голем данак и за једну годину која се окончала трагањем, по разним логорима, јамама и гробницама, уздасима, јауцима, болом, питањима без одговора. Свет је свесно затворио очи пред неправдом и злочином. Светски моћници су послали ,, Милосрдног анђела,, на нашу земљу, а ,,Милосрдни анђео,, је склопио савез са немилосрдним демонима на земљи. И опет жртвеник и опет на ломачу приносе Србе: Добривоја Шавелића, Мирослава Мицића, Горана Радивојевића, Мирослава Крстића, Станковић Златимира, Тодић Мирослава. На Св. Тројицу 01. јула бомбе ,,Милосрдног анђела,, су угасиле и млади живот Дејана Вечевића. Листа са именима из дана у дан све дужа. ,,Милосрдни анђео,, је одлетео, а на Косово и Метохију су долетеле ,,Мировне снаге,, Пред њиховим очима из кућа одводе: Булић Будимира, Витошевић Марка, Грковиће Светислава и Пантелију, Пелевић Цветка, Поповиће Мару и Трајка, Јелић Марка, а са улица Дедић Бобана, Грковић Љубишу, Јефтић Милицу, Казић Синишу, Лукић Радивоја, Симић Арсенија. Из оближњег винограда: Мајмаревић Градимира и Витошевић Синишу. На путу Ораховац- Велика Хоча губи се сваки траг Млађану Маврићу.

Велимировић Михајло и Беговић Никола су избегли из Хрватске, а из Ораховца нестали.

У покушају да побегну у слободу из ораховачког Гета нестали су: Баљошевић Будимир, Миленковић Станиша, Мојсић Звездан, Дедић Негован и Столић Горан.

Драгољуба Симића су прво протерали из родног дома, а потом уочи Св. Ане убили на прагу куће његовог пријатеља.

Млађана Маниташевића и Павловић Небојшу су на најмонструознији начин убили у близини црквишта Св. Петра у Великој Хочи. Била је зима, децембар. Само су хтели да из својих багремара насеку дрва и огреју собе својим остарелим мајкама. Истог децембра у продавници у Ораховцу у бомбашком нападу гаси се живот Зорана Вукићевића. А желео је само да оде и одведе децу из хаоса који је тих дана владао у Ораховцу.

Фебруар 2000. на путу до комшије нестаје Рашић Милорад, а исте године у лето из винограда крај куће губи се траг старини Великић Трифуну. Он је и последња жртва, последњи страдалник чије је име исписано овде на овом каменом споменику пред којим данас стојимо ми, преостали Срби у страдалној Метохији. Пред којим стоје данас и они које су прогнаничке реке одвеле тамо негде где је ,, слободна територија,,.

Стојимо овде загледани у имена наше браће, рођака, синова, очева, мајки ... За некима од њих се још увек трага по жутим кућама, гробницама, мртвачницама... Стојимо загледани у имена уклесана у камен, у камен који значи опомену на нечији злочин и срамоту, али и на камен који значи трајање, повезаност са овом светом земљом косовско-метохијском, за коју су они положили своје животе. И на крају камен подигнут за незаборав свим поколењима будућим како се злочин никада више не би поновио.

Радић Оливера