У Ораховцу обележене Велике или Васкршње задушнице
Велике, Васкршње или како се још у народу називају Сретењске задушнице обележене су у Ораховцу. Ове задушнице увек падају у суботу уочи Месопусне недеље која је увод у Васкршњи пост. Празник сећања на све умрле у Ораховцу је започео литургијом у цркви Успења Пресвете Богородице коју је служио ораховачки парох отац Стеван.
Окупљени у цркви су се се кроз помињања њихових имена у молитви сетили свих православних хришћана који су напустили овај свет: владара, свештеника, монаха, блиских сродника, младих, старих па и оних чија имена само Господ зна. Жене су за овај дан припремиле кувано жито и донеле га у цркву, као симбол смртног тела и бесмртне душе у Царству Небеском.
Свештеник је вином, које симболише крв Христову, прелио сва принета жита. После молитве и паљења свећа у цркви један број верника је изашао на гробље у црквеној порти, где се Срби сахрањују последњих једанаест година, а остали су са свештеником, организовано, изашли на старо Православно гробље где су се ораховачки Срби сахрањивали до 1999. године. Од тада се на гробље иде само уз пратњу полиције.
После кратког обреда на гробљу који је свештеник обавио верници су пожурили да запале свеће на гробовима ближњих и да се и тамо помоле за покој њихових душа. На гробљу где ни један Србин после 1999. године није сахрањен сви споменици су порушени, поломљени, на многима су исписани графити, а неки гробови су разорени и зарасли у коров. Осим туге која је присутна сваки пут када посећујемо гробове ближњих, ова туга која је испунила посетиоце ораховачког гробља је још већа због сазнања да и мртви Срби злобницима сметају и да их свакодневним скрнављењима гробова изнова убијају.
Но сигурно су се њихове душе на Небесима зарадовале мирису тамјана и светлости свећа које су на гробовима запаљене, да се бар на тренутак злоба непријатељски расположених комшија занемари.
Задушнице су дан када за покој душе наших пријатеља и сродника треба да дајемо милостињу, па многи то чине давајући храну или неки други прилог болеснима и сиротињи, како би се и они молили за душе наших упокојених сродника.
Оливера Радић
