У предвечерје 700-годишњице смрти Дантеа Алигијерија
Карлхајнц Штирл: Данте Алигијери – песник у егзилу, песник света
Аутор биографске студије о Данту, у чијој се позадини открива грандиозна реконструкција поетске архитектуре Дантеове „Divina Commedia”, јесте Карлхајнц Штирле, пензионисани професор романистике на универзитету у Констанцу. Штирле је члан Академија наука у Хајделбергу и италијанске Националне академије, као и почасни члан ”Данте-друштва”. Он је овенчан Fiorino d'Oro ловорикама града Фиренце за једну своју ранију књигу о Дантеу. Готово да нема чланка или есеја, никакве књиге о ”Божанственој комедији” у којој није у суперлативима реч о њеној садржини, њеној форми и њеном опсегу.
Тома Аквински је својом "Summa theologica" дао постулирао савршено објашњење света из перспективе теологије, неку врсту метафизичке енциклопедије, структурисане на аристотеловски начин. Данте иде један корак даље: он креира свој свет карактера, греха, врлине, политике, привреде, теологије, поезије, узвишеног и ниског, свих замисливих злочина и најузвишенијих узлета срца и маште. Једном речју, он опева тријадични свет на језику, чији превод само издалека дочарава његову савршену изворну лепоту на коме је написано дело за вечност.
У Штирлеовом елегантном есеју - Karlheinz Stierle: Dante Alighieri. Dichter im Exil, Dichter der Welt. C. H. Beck, München - пре свега је Дантеова "Commedia" у центру његовог тумачења. Биографске чињенице о Дантеу су за аутора секундарне, те се он врло брзо окреће питањима песниковог живота у егзилу. Естетска питања форме поезије и њене драматургије, као и њене философске и теолошке импликације, рефлектују оновремену дискусију, која и данас није изгубила у актеуелности. Довољно је овде само споменути питање слободне воље из кога до данас резултира спорно питање у којој мери је човек одговоран за своје делање? Да ли је Бог или некакав био-хемијски процес који га руководи, узрок његове слободне воље?
Штирле и не настоји да акрибично анализује Дантеову биографију, већ се задовољава основним подацима из животописа на изгнанство присиљеног песника. Он тумачи консеквентно "Commedia" као конфронтацију изгнаника са изгнанством. Злочин и казна су за Штирлеа централне категорије поеме.
Ко је био Данте Алигијери? О Хомеру не знамо готово ништа, о Шекспиру сасвим мало, што научнике и маштом окрилаћене читаоце није омело да о њиховом идентитету или ”плуралитету” спекулишу и испредају легенде. О Дантеу пак мислимо да знамо много: ко је он био, где је живео и како је изгледао.
У Фиренци можемо да посетимо његову кућу, као и оближњу цркву његове Бетариче. Данте је јасно оцртана фигура чврстог профила која има дугу историју рецепције. Оно што знамо о њему потиче углавном из његовог фикционалног Œuvre. Оновремене хронике га ретко спомињу, а оно што Бокачо у Dante-Vita о њему пише потиче из усменог предања, срочено је из легенди. Да се о години рођења само може нагађати, као и о његовој политичкој каријери, да позадина његове осуде и разлози за његов егзил леже у тами и да се настанак његових књижевних дела не да прецизно датирати, све те недоумице ишчезавају када се отвори и почне читати ”Божанствена комедија”. Данте, кога читав свет само именом апострофира, био је још за живота легенда. Аутор ”Божанствене комедије”, односно пута од оностраног ”Пакла” до небеских сфера, био је песник у изгнанству.
Поуздани датум његовог рођења се не може одредити. Али његов имагинарни пут из ”Пакла” у ”Рај”, у предускршњој страсној седмици године 1300, одвија се у 35. години његовог живота, а по зоодијаку је рођен у знаку ”близанаца”, из чега се може закључити да је Данте рођен између средине маја и средине јуна 1265.г. у Фиренци, као син трговца Алигијера који је био на злом гласу. Данте је био изложен невољама не као културни револуционар, већ због својих политичких погледа: расцепљен између фракција - папи лојалних Гибелина и Гвелфа, лојалних царској династији Штауфен. Умро је у Равени у септембру 1321.г.
Наравно, Италија се поноси својим великим песником. После античких литерарних хероја од Хомера до Овидија, нова књижевност у Европи се темељи на Дантеу. Његова популарност се заснива већ на његовом језику. Данте је мимо свог основног књижевног дела писао поезију и трактате у области теологије, философије и других наука. Мимо његове „Divina Commedia“, ту је и биографско дело „Vita nuova“, у којој је Беатриче већ као деветогодишња девојчица стављена на пиједестал идеалне љубавнице. Међу његовим списима посебно место има „De vulgari eloquentia“, трактат о изражајној снази народног језика који је написан латинским језиком, за разлику од „Vita nuova“ или „Comedia“, писаних фирентинско-тосканским идиомом.
Ђовани Бокачо, његов фирентински компатриот и велики књижевник, написао је 1350.г. кратку биографију свог идола. У њој Бокачо види Дантеа као Хомеровог и Вергилијевог брата. Данте је своје дело насловио једноставним comedia, као антитезу Вергилијевој tragedìa. Тек је у издању из 1555. овом делу дат наслов који му је Бокачо приписао: Divina Commedia - Божанствена комедија. У Commedia описује Данте путовање (altro viaggo) у онострани свет кроз три дела ”Пакао”, ”Чистилиште” и ”Рај” у 100 певања, "Пакао" и Чистилиште" по 33 певања и ”Рај” са још једним додатним певањем – in summa 14233 стихова у терцинама. У овом визионарском путовању кроз оностране пејзаже и светлосне пределе Данте среће стотине историјских и митолошких фигура са којима он општи/разговара. Commedia је литерарно уметничко дело које као summa средњевековља представља један од врхунаца светске књижевности. Само још Библија и дела Хомера, Шекспира и Гетеа, као и Моцарта, имају такав универзални смисао.
Хорације је учио у својој Ars poetica о мешавини стилова између трагедије и комедије, о вишем и нижем стилу. О тој мешавини стилова вели немачки философ Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг - ”То божанствено дело није пластично, није питорескно, није музикално, већ је све то истовремено, кроз заједничку сливајућу хармонију. Божанствена комедија није само драматична, није само епска, није само лирска, већ је јединствена, непоновива и сингуларна мешавина свих тих одлика”.
Код Дантеа су High and Low истовремено присутни, јер он влада високим и ниским, узвишеним и вулгарним. Већ првом строфом ауторово (аукторијално) ”ја” ступа на бину – што је Дантеова иновација. Иако смо званично још увек у средњем веку, одмах наступа аутор са својим ”ја”, које ће од Ренесансе као субјект модерне доминирати. Данте се на Велики петак 1300.г. изгубио у тамној шуми у царству мртвих, кроз које га води и као помоћник прати антички песник Вергилије, аутор римског епа ”Енеида”. Кроз амфитеатрални бездан се силази у кругове ”Пакла”. У првом су ”безгрешно грешни”, пре Христа рођени и notabene некрштени. То је лимбус који је папа Бенедикт XVI, т.ј. Рацингер теолошки укинуo, иако је оставио могућност за милост и наду на Страшном суду: за античке песнике и философе, као што су Хомер, Хорације, Аристотел или Вергилије, који код Дантеа добија само мало дужи излазак, до Врата Раја. Чак и Султан Саладин се овде налази. У другом кругу среће Данте Јелену и Клеопатру, а потом и савремене политичаре (што делује као документарна фикција). Још дубље и грђе у дубинама налазе се препредени Одисеј и нехришћански пророк Мухамед. У самом центру Оркуса ватра, потоци крви и хиљаду мука кажњавају Луцифера у суровој хладноћи вечног леда.
Комедија је спој песништва и егзегезе на народном, тосканском језику, који ће постати италијански литерарни језик - тиме Данте постаје „padre della lingua“.
Франческо Петрарка (1304-1374) и Ђовани Бокачо (1313-1375), обојица, као и Данте, песници из Тоскане, писали су на старофирентинско-тосканском идиому, утврдивши га коначно у књижевни језик Италије. Данте, Петрарка и Бокачо чине «tre corone“ италијанске књижевности. Беатриче је главна фигура, а Данте јунак ”Комедије”. Беатричина лепота је израз њене блискости Богу, њене истинитости. Она не засењује Дантеа, већ га просветљује, јер светлост и љубав опстоје узајамно. Тако описује Данте онострано путовање у коме му анђеоска жена узвраћа љубав као просвећење и води га ка крајњој светлости, ка Богу. Данте, попут средњевековних трубадура, свесно постаје протагониста сопственог песништва, стопивши биографски субјект са литерарно-фикционалним субјектом.
Дантеови списи на италијанском језику су (Il Fiore) - „Цвет", (Detto d’Amore) - „О љубави", (Le Rime) - „Риме", (La Vita Nuova) - „Нови живот", (Il Convivio) - „Гозба", а списи на латинском су: (De vulgari eloquentia) - „О народном језику", (De Monarchia) - „Монархија ", (Epistole) - „Писма", (Eclogues) - „Еклоге, (Questio de Aqua et Terra) - „Питања воде и земље”.
Пренос Дантеових костију из Равене у Фиренцу је трајао од 14. до 19. века, да би се тек 1829. као кенотаф оне нашле у цркви Светога Крста (Santa Croce), у којој песник замишљен седи на саркофагу неокласичног стила. Са десне стране указује персонифицирана Италија патетичним гестом на песника, а персонифицирана поезија се плачући нагиње над саркофагом.
Италија га прославља, а поезија оплакује: тиме је Данте у једнозначном иконографском гесту-химни представљен као национални Песник par excellence. Реаговање на Дантеа и његово дело има дугу историју. Неаполитански философ Ђамбатиста Вико (1668-1744) је у њему видео ”тосканског Хомера”, који у наративно-комплексним епизодама ”не нуди друго до историју”: историограф као литерарни праотац. Књижевни историчар Франческо де Санктис (1817-1883) је у својој ”Историји италијанске књижевности” из 1870. (првој систематичној историји италијанске књижевности од 13. до 19.века) Дантеа узнео на пиједестал националног песника. У њој је реч о ”Комедији” као о ”првој великој фантазији модерног света”. Дантеову поетску и моралну озбиљност је истицао и Бенедето Кроче (1886-1952). ”Божанствена комедија” је једно од најпревођенијих дела светске књижевности, у томе се може само још са Библијом и Шекспировим драмама поредити. Аугуст Вилхелм Шлегел (1767-1845) је ”Комедију” видео као претечу романтизма и у њој ”спој религије и поезије”. Култ Дантеа у немачкој романтичарској поезији је легендаран. У Дрездену, Фиренци на Елби, о 600.годињици песниковог рођења, 1865. г., основано је ”Dante Gesellschaft“ које и данас постоји.
Илустрације ”Комедије” су небројене. Свака епоха историје уметности има сопствену визуелну варијанту грандиозног сижеа, напосе ”Пакла”. Роденов ”Мислилац” из 1882.г. је изображење Дантеа. Део културног канона је и Листова ”Данте-симфонија” из 1857.г. Езра Паунд (1885-1972) и Т.С. Елиот (1888-1965) налазили су у ”Комедији” врело инспирације за сопствену лирику. Паунд је ”Комедију” видео као ”циклус мистериозних игара”. Елиот је сматрао Дантеа и Шекспира очевима западноевропске књижевности и културе. И ми се на овоме месту дубоко клањамо бесмртном песничком генију Дантеа у сећању на 755--годишњицу његовог рођења. (Божанско комедију је на српски језик мајсторски превео и пропратио с коментарима Драган Маровић, прим.ред.)
Протојереј-ставрофор Зоран Андрић
