У Саборном хра­му у Под­го­ри­ци на Ви­дов­дан служени Литургија и парастос

У Хра­му Хри­сто­вог вас­кр­се­ња у Под­го­ри­ци, на Ви­дов­дан, на­кон ју­тар­ње ли­тур­ги­је, пред мно­го­број­ним вјер­ни­ци­ма слу­жен је мо­ле­бан за по­стра­да­ле вој­ско­во­ђе и вој­ни­ке од Ко­со­ва до да­на­шњих да­на. Ви­дов­дан је, не са­мо је­дан од нај­зна­чај­ни­јих пра­зни­ка, већ и је­дан од нај­зна­чај­ни­јих да­ту­ма у исто­ри­ји на­шег на­ро­да, кру­ни­сан до­га­ђа­ји­ма од суд­бо­но­сног зна­ча­ја за све на­ше љу­де. На­кон мо­ле­ба­на при­год­ну бе­сје­ду је одр­жао је­реј отац Бран­ко Ву­ја­чић, па­рох под­го­рич­ки, на­кон че­га су мно­го­број­ни вјер­ни­ци мо­гли узе­ти на­фо­ру, од­но­сно хљеб ко­ји се да­је на кра­ју све­те ли­тур­ги­је у знак под­сје­ћа­ња на пр­ве хри­шћан­ске ве­че­ри љу­ба­ви-ага­пе.

- Ако ме­не го­ни вас ће го­ни­ти. Ако ме­не мр­зи, вас ће мр­зи­ти. И го­ни­ће вас и уби­ће вас, ми­сле­ћи да слу­жбу Бо­гу при­но­се. Ри­је­чи су, исти­на, све­то­га Је­ван­ђе­ља, јер не по­зна­ју оца на­ше­га ко­ји је на не­бе­си­ма. За ту све­ту исти­ну го­спо­да и спа­са на­ше­га Ису­са Хри­ста, зна­ли су све­ти ве­ли­ко­му­че­ник цар Ла­зар и сви они ко­сов­ски ју­на­ци и му­че­ни­ци стра­да­ли за вје­ру, оте­ча­ство, за крст ча­сни и сло­бо­ду злат­ну, зна­ју­ћи да је за ма­ле­на ово­зе­маљ­ско цар­ство – ка­зао је на по­чет­ку бе­сје­де отац Бран­ко, до­да­ју­ћи да је цар­ство бо­жи­је ко­је нам је Го­спод при­пре­мио до­ви­је­ка, ,,цар­ство вјеч­но и не­про­ла­зно”.

Он је ис­та­као да ни­је­су са­мо цар Ла­зар и с њим по­стра­да­ли ко­сов­ски ју­на­ци зна­ли за те ри­је­чи, већ и сви они ју­на­ци ко­ји су стра­да­ли бра­не­ћи ову зе­мљу и на­род од Агар­ја­на за свих 500 го­ди­на под Тур­ци­ма.

- И сви они ју­на­ци ко­ји су стра­да­ли и у Пр­вом срп­ском устан­ку, и у дру­гом устан­ку. И они ју­на­ци у Бал­кан­ским ра­то­ви­ма, и они у Пр­вом свјет­ском ра­ту. Про­сла­вља­мо и оне му­че­ни­ке и стра­дал­ни­ке по­стра­да­ле у Дру­гом свјет­ском ра­ту, и нај­но­ви­је му­че­ни­ке и стра­дал­ни­ке, у Ја­се­нов­цу, Ја­дов­ну, на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. Све њих да­нас сла­ви­мо и про­сла­вља­мо – ка­зао је Ву­ја­чић под­сје­ћа­ју­ћи да ове го­ди­не про­сла­вља­мо ју­би­леј, 100 го­ди­на устан­ка. Баш на да­на­шњи дан, Ви­дов­дан, Га­ври­ло Прин­цип је устао за­јед­но са омла­ди­ном та­да­шње­га Са­ра­је­ва и за­по­чео пр­ви срп­ски уста­нак. Атен­та­том и уби­ством аустро­у­гар­ског пре­сто­ло­на­след­ни­ка по­чео је кр­ва­ви, стра­шан, ве­ли­ки рат, ре­као је Ву­ја­чић у бе­сје­ди.

- Овај на­род је нај­ви­ше дао у то­ме ра­ту. Нај­ви­ше га је стра­да­ло. Тре­ћи­на ста­нов­ни­штва на­шег на­ро­да је по­ло­жи­ла жи­вот за вје­ру и оте­ча­ство, за крст ча­сни и сло­бо­ду злат­ну – ка­зао је Ву­ја­чић го­во­ре­ћи о жр­тви ко­ју је наш на­род дао у Пр­вом свјет­ском ра­ту. Сво­ју бе­сје­ду отац Бран­ко Ву­ја­чић је за­вр­шио ри­је­чи­ма „Ви­дов­да­не, мој очи­њи ви­де, с то­бом ви­дим што дру­ги не ви­де”, до­да­ју­ћи да ,,ви­ди­мо не­бо отво­ре­но и са­бор му­че­ни­ка и но­во­му­че­ни­ка срп­ских на че­лу са све­тим Јо­ва­ном Вла­ди­ми­ром, све­тим ца­рем Ла­за­рем и свим му­че­ни­ци­ма око пре­сто­ла бо­жи­је­га, сла­ве­ћи име Го­спод­ње. Про­сла­вља­ју­ћи ње­га на не­бу, као што су га сла­ви­ли и на зе­мљии сво­ју вје­ру по­свје­до­чи­ли кр­вљу сво­јом и жи­во­том сво­јим”.

Храм Хри­сто­вог вас­кр­се­ња био је ис­пу­њен вјер­ни­ци­ма ко­ји су до­шли да се на овај ве­ли­ки ду­хов­ни и свје­тов­ни пра­зник још јед­ном уз мо­ли­тву при­сје­те жр­тве ко­сов­ских ју­на­ка и зна­чај­них до­га­ђа­ја у исто­ри­ји срп­ског на­ро­да.

А. Ћ.

Извор: Дан