У Саборном храму у Подгорици одслужен парастос Србима убијеним у хрватској војној акцији „Олуји“ 1995. године

У сриједу 5. августа 2015. године, у 11 часова, у храму Христовог Васкрсења у Подгорици служен је парастос за 2.000 убијених Срба – Крајишника у хрватској војно-полицијској акцији „Олуја“. Тиме је и навршено 20 година од етничког чишћења – егзодуса српског народа са њихових вјековних простора и огњишта.

Парастос је служило свештенство Митрополије Црногорско-Приморске: протојереји Далибор Милаковић, Миладин Кнежевић, Предраг Шћепановић, јереј Бранко Вујачић и протођакон Владимир Јарамаз, као и протојереји Бобан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, и Славиша Шањић из Париза, који се и вјерном сабраном народу обратио бесједом рекавши:

„Помолисмо се за браћу и сестре који су бежали од олује живота. Од људи који су их просто желели да истребе. Ми смо се помолили да их Господ прими у своју барку и доведе како казује, у тихо мирно пристаниште. И да их приброји са свима светима.“

„И тако молећи се данас, ми се надамо да ће ово злодјело који неки други називају другим именом у њиховим умовима бити промјењено.“

Наиме, и дан данас се у Хрватској на највишем државном нивоу, на нивоу највишег државног празника, прославља  овај срамни чин, који је случај без преседана и самом својом егзистенцијом представља злочин у континуитету као и велику мрљу у историји Европе.

„Олуја“ је према свим доказима и непобитним чињеницама највећи акт етничког чишћења на европском тлу још од Другог Свјетског Рата.

Подсјећамо, у хрватској војно-полицијској акцији „Олуја“ на бившу Републику Српску Крајину тог 4. августа 1995. године, протјерано је претпоставља се око 250.000 срба, а око 2.000 их је погинуло и нестало у тој акцији.

Такође двадесет година касније, у Хрватској, модерној, савременој држави каквом се макар тежи представити, упркос чланству у Европској Унији и упркос тежњи имплементације људских и мањинских права, протјеране породице, протјерани срби не могу да остваре ни најосновнија људска права. Попут оних на своје писмо и на свој идентитет.

Уосталом, изгнаници пуне двије деценије немају ни основна документа државе којој припадају, нити могу остварити право на сопствену имовину са које су прогнани, да би се могли напокон вратити на њихова вјековна огњишта и почети живјети живот достојан човјека.

Извор: Митрополија црногорско-приморска