У славу и част Момишићких мученика

У Светосавском дому у порти цркве Светих новомученика момишићких у подгоричком насељу Момишићи промовисана је књига обједињених збирки песама о Светим новомученицима момишићким аутора Андрије Маркуша и Слободана М. Чуровића Аписа. Промоција ове збирке је увод у програм свечаности поводом обиљежавања 330-годишњице страдања Момишићких мученика које ће се одржати у Подгорици 23. и 24. марта 2018. године.

Књига садржи две обједињене књиге које се односе на страдање четрдесет ђака Богословске школе и два учитеља свештеника које је Сулејман паша спалио 1688. на Малом брду у подгоричком насељу Момишићи као одмазду за тада изгубљене битке са Црногорцима. Канонизовани су 2012. године и њихове мошти се налазе у цркви Светог Георгија  у Момишићима где су страдали. Поема „Камен к небу заплакао“ са 40 песама Андрије Маркуша у првом делу ове књиге (у првој од две сијамски повезане књиге посебно штампане па спојене) одговор је песнику Слободана М. Чуровића на његову поему „Душе Христовине“ такође са 40 песамо о истим мученицима која се налази у другој књизи.

Говорећи о збиркама поезије „Камен к небу заплакао“ и „Душе христовидне“ Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је да је најдивнији плод истинског памћења кад се нешто преточи у песму јер то памћење иде толико да смо у овој збирци песама чули и имена тих пострадалих ђака.

-Да ли су она била баш ова, која је пјесник пронашао у свом пјесничком сјећању није битно већ је важно да су те душице овдје са својим учитељима сагорјеле, да су оне запамћене и да се враћају овом покољењу као и ми  њима. Између два рата значајан догађај је био за вријеме митрополита Гаврила Дожића, потоњег Патријарха српског, када су мошти пострадалих ђака и њихових учитеља пренијете у цркву Светог Ђорђа и када је читав град учествовао у том преносу моштију након чега су и враћене овдје на своје мјесто. Ево сада и ми се враћамо њима и оне нама. Двојица наших пјесника, аутори ове збирке, наставили су оно што су започели први наши пјесници овдје, Будимир Дубак и покојни Момир Војводић који је написао једну од првих пјесама о Момишићким мученицима. Пјесници имају чуло да осјете истинску и праву стварност, оно што је најдубље и очевидно они су од самог почетка осјетили значај овог открића светих мученика и то преточили у ријечи пјесме а то је тек почетак који се сада наставља овом збирком а сигурно да ће то бити инспирација и другима пјесницима у будућности, истакао је Митрополит.

-Ово мјесто које је било потпуно запустјело а сад је постало мали град што је показатељ да се из оног што је истинско рађа живот и да оно што је истинско и право не може бити уништено и избрисано не само из памћења него из самога живота . Крај 17 вијек био је најтежи од Косовске битке, наш изнемогао народ нашао се између чекића и наковња, отоманског и латинског. Сулејман паша је Бушатлија који су потомци Црнојевића, тако да је и та несрећа у суштини, као и ова што се дешава у наше вријеме, братоубилачка као што је и историја цијелог човјечанства од Каина и Авеља. Свети мученици остају као живи свједоци душа вјерних Христу Богу. Овдје их је било кроз вјекове од Светог Јована Владимира па до наших времена, до новомученика Станка, дјетета који је  1814 . пострадао и чије се ручице похрањене у манастиру Острог, казао је митрополит Амфилохије.

Митрополит је изразио задовољство и радост што се Андрија Маркуш и Слободан Чуровић преточили своју мисао и љубав према момишићкој деци у стихове.

-Лијеп је назив Чуровићеве поеме „Душе христовидне“ јер је заиста њихова жртва христовидна, равна оној голготској жртви, она израста из ње. У знаку голготске жртве је све оно што нам се догађа кроз историју до наших времена. Ове године обиљежавамо 100-годишњицу мученичког страдања Царске руске породице, казао је Митрополит и истакао: -Бољшевичко убиство цара и царице може историјски да се посматра као борба за власт, али убиство петоро њихове дјеце је исто тако страшно као и ово момишћих мученика.

Говорећи о обиљежавању 330-годишњице страдања момишићких мученика, Митрополит је казао да ће у Подгорици 23. и 24. марта 2018. године бити организован богат програм око момишићке светиње која сабира све више људи.

-Као што је из голготе израсло човјечанство тако се из мученичке крви овдје христовидних,  христоликих ђака онавља  не само ово мјесто већ цио град, па их треба прогласити за заштитнике,покровитеље све дјеце престонога града Црне Горе. Још једном хвала Андрији Маркушу и Слободану Чуровићу на овом драгоцјеном пјесничком доприносу обнављања нашега памћења, закључио је митрополит Амфилохије.

Песник Будимир Дубак присетио се дана када је са Митрополитом први пут био у овој запуштеној цркви у Момишићима. -Имао сам привилегију и част да будем свједок многих прегнућа и великих остварења нашег Митрополита од којих је једно и обнова ове светиње. О страдању четрдесет ђака и два свештеника постојало је врло живо предање које се показало поуздано и оно је упутило нашег Митрополита као духовног археолога који обнавља оно што је запустјело вјековима на овим просторима, да обнови ову светињу, духовно огњиште која је била заборављено и многима непознато, казао је Дубак.

-Као што је у српској поезији неисцрпни мотив спаљивање моштију Светог Саве на Врачару тако се и страдање, горење на огњу Момишићких мученика зарад вјере Христове и Православне појављује као  књижевна тема о којој смо на позив митрополита и оца Јована Ћетковића, писали Момир Војводић, Веселин Ракчевић и ја  и четири године прије канонизације мученика 2008. објавили  књигу посвећену  Момишићким мученицима, а сада се појављује књига која показује да тек долази вријеме када ће се пјесници бавити чудесном жртвом дјеце и њихових учитеља од прије 330 година. Наша црква је одувјек била на огњу и ватри из које су се рађали нови плодови. Тако и  ову књигу можемо да посматрамо као труд двојице пјесника који су осјетили потребу да опјевају и на свој начин покажу колико је неуништива и вјечна жртва Момишићких мученика, рекао је Дубак.

О збирци је говорио и један од аутор збирке, Слободан М. Чуровић, који је истакао да прошло 330 година од страдања читаве једне генерације села Момишића, а да су они и данас истинити сведоци Христојавља и крста Христовог. Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака (деце парохијана, међу којима већина из братства Поповића) живи су спаљени 1688. године у цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза које је претрпила османлијска војска тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча.

У програму су учествовали и полазници веронауке при овом храму, а модератор вечери био је Владимир Милуновић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска