У спомен Старице Јустине Светотројичке

У сриједу, мјесеца марта 13. марта/29. фебруара ове године упокојила се у Господу монахиња Јустина (Хронопулу), игуманија Манастира Свете Тројице код Коропија, Атина, у 92. години свога земнога живота. Рођена је у Атини 1920. године, завршила гимназију и Богословски факултет Атинског Универзитета. Оставши рано без оца, посветила је себе од ране младости Христу Господу. Изабрала је, као што је сама говорила, од младих дана „тежи, подвижнички пут“ Еванђелског живљења. Била је посвећени члан сестринства „Евники“, женског дијела тадашњег црквеног братства „Зои“, које је, нарочито после другог светског рата, одиграло значајну мисионарску и препородитељску улогу у животу Православне Цркве у Грчкој. Снажан печат на развој и дјелатност овог црквеног Братства и Сестринства оставили су у првој половини XX вијека, двојица тадашњих познатих архимандрита: Евсевије Матопулос и Серафим Папакостас, као и њихов још живи деведесетогодишњи наследник Архимандрит и познати богослов Илија Мастројанопулос.

Дугогодишњи члан братства „Зои“и један од његових оснивача био је и знаменити јелински богослов Панајотис Трамбелас. Ово Братство и Сестринство били су нека врста монашких заједница у свијету: живјели су у заједници а служили су у свијету као наставници, љекари, болничарке, мисионари по цијелој Јелади, вршећи утицај у свим областима друштва (међу младима, на Универзитету, у болницама), посебно својом богатом издавачком дјелатношћу, часописима, кружоцима предавања Светог Писма, омладинским заједницама, научним друштвима и др. За разлику од нашег Богомољачког покрета, који је, благодарећи Светом Владици Николају и оцу Јустину Ћелијском сабирао се око манастирā, доприносећи обнови изворног црквеног и духовног предања у народу као и монаштва, овом савременом му јеладском црквеном Братству и покрету, оптерећеном морализмом, недостајало је то и такво монашко усмјерење и изворно духовно предање. Управо то је проузроковало шездесетих година духовну кризу братсва „Зои“. С једне стране тада се из њега се издвојило братство „Сотир“, које је покушало да превазиђе зоистички морализам,  а са друге стране, најдаровитији чланови подмлатка братства „Зои“ кренули су тих година прошлог вијека у потрагу за изворним саборним црквеним предањем. У том трагању за Светим Оцима Цркве, многи од њих су се окренули Светој Гори, односно монаштву, обновивши бројне манастире како на јеладском копну, тако и на Атону. Из њиховог круга су израсли и најпознатији савремени богослови у Грчкој (Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Христо Јанарас, Панајотис Нелас, Архимандрит Георгије Капсанис, Архимандрит Василије Гондикакис, Архимандрит Емилијан Симонопетрски, бројни Епископи и многи други).

У потрагу за цјеловитим црквеним предањем, односно за изворним подвижништвом, између осталих, кренула је тих преломних година и гимназијска професорица Зои Хронопулу. Томе је допринио ни мало случајни њен сусрет у Атини са јеромонахом Иринејем Гавриловићем, ондашњим постдипломцем, садашњим Патријархом Српским Иринејем. Тадашњи о. Иринеј је упутио на сада већ Светог Јустина Ћелијског и на Овчарско-кабларске манастире. Тај њен контакт са О. Јустином постао је још непосреднији преко атинске Руске цркве  и о. Атанасија (сада умировљеног Епископа захумско-херцеговачког) и осталих постдипломаца Срба у Атини. У она комунистичка времена она је дванаест пута долазила тајно у Манастир Ћелије, идући тобож до Беча, и служећи као „поштар“ између Ћелија и Атине. Тако се у Манастиру Ћелијама тајно и замонашила примивши од О. Јустина, не случајно, име Јустина. Тај живи контакт наставио се годинама боравком у Атини ћелијских монахиња ради њиховог учења иконописа (мати Антонина ћелијска била је међу првим иконописцима у Србији обнављањем седамдесетих година прошлог вијека древног иконописног предања код нас) и оснивања женског Светотројичног Манастира код Коропија, Атика. Тај Манастир је временом постао мјесто свеправославних сусрета и духовног заједништва, не само Јелина и Срба, него и других Православних људи. Преко њега смо се срели и упознали са данас чувеним о. Паисијем Светогорцем, Старцем Порфиријем, Митрополитом кефалонијским Прокопијем (Јустининим школском другом), Старцем Амфилохијем Патмоским, Емилијаном Симонопетритским и другима. Позната у Јелади као педагог и црквени мисионар, Мати Јустина је многима омогућила доступ духовном богатству Православне браће Јелина, допринијевши не мало утврђењу свеправославног јединства. Она се нарочито истакла својом несебичном материнском љубављу према многима, нарочито у нашој помјесној Цркви. Бројни су храмови у које је она уградила своје прилоге. Преко њеног скромног манастира, у коме није било ни струје, у коме се живјело и живи на најскромнији могући монашки начин, стизала је годинама од добротвора и њених пријатења, помоћ за страдалнике у Босни, на Косову и Метохији. Све се то догађало „да не зна љевица шта чини десница“. Огњена љубав према Христу и према ближњима била је основно својство ове Божије душе. Започела је своје мало монашко општежиће са стоматологом Екатерином Марули (ћерком чувеног грчког генерала), блаженог спомена монахињом Ксенијом, проводећи свој живот са своји неколико сестара у најстрожијем посту и молитви.

Какав је угледа у Цркви имала и стекла Мати Јустина, видјело се и по њеној сахрани која се претворила у радосно-тужни празник, како то иначе увијек бива када се, представи неко ко је, као она, предао самог себе и сав свој живот Христу Богу на дар. Монашко опијело је обавио њен надлежни Архијереј Митрополит Месогеас и Лавриотикис Николаос са Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем заједно са бројним свештенством и још бројнијим монаштвом и народом сабраним од Свете Горе до Пелопонеза и Крита.

Похрањена је ту поред четвороклитног манастирског храма у коме је служила Господу више од четрдесет година, упокојивши се у нади на Васкрсење и Живот Вјечни.

Бог да јој душу прости!

МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
АМФИЛОХИЈЕ