У Србији пола милиона људи живи у беди

Највећи број нема завршену основну школу, радно је способно, али нема посао. У југоисточној Србији сваки трећи живи у немаштини, најмање беде у Београду

Према подацима тима потпредседника владе за примену Стратегије за смањење сиромаштва, Србија има око 500.000, односно 6,6 одсто сиромашних. Највећи број међу њима нема завршену основну школу, радно је способно, али нема посао. Ваља подсетити да је 2002. године у ову категорију било сврстано милион људи, што значи да је тај број сада преполовљен, као и да је примећено да у ову групу доспева све мање оних који уписују вишу школу или факултет.

У категорију социјално угрожених, односно оних који живе испод границе сиромаштва спадају стари, деца, особе са посебним потребама, житељи сеоских подручја, домаћинства у којима је хранилац жена. Главни узроци који су довели до сиромаштва у нашој земљи јесу недостатак образовања и незапосленост, а томе су допринеле и велике регионалне разлике у економском развоју.

Према речима Јасмине Кијевчанин, заменице менаџера тима потпредседника владе за примену Стратегије за смањење сиромаштва, најугроженија је југоисточна Србија где је 13,3 одсто сиромашних и то највише у сеоским срединама, где сваки трећи живи у немаштини, а најмање сиромашних је у Београду 3,1 одсто.

- Према проценту сиромаштва, угрожена је и источна Србија где је 10,1 одсто оних који живе у немаштини, али је то више изражено у градским подручјима него на селу. Премда је у Војводини стопа сиромаштва око републичког просека, забрињавајуће је да сељаци, иако имају земљу и производе храну, у неким селима немају средстава за живот. Тако долазимо до података да је двоструко више људи у Србији сиромашно у селима него у градовима па је задатак државе да покуша да кроз различите програме унапреди њихов живот - објашњава Кијевчанинова.

Минимална социјална помоћ коју по особи прописује држава (у марту ове године) за једног члана породице износи 4.749 динара, за два члана 6.526 динара, за три 8.308 динара, четири 8.897 динара, а за пет и више чланова 9.505 динара. Према подацима Министарства за рад и социјалну политику, у Србији је у фебруару 58.610 породица, односно 150.342 чланова добило материјално обезбеђење, а држава је за ове потребе издвојила 322.061.988 динара.

- Сиромашнима се сматрају особе које троше мање од 8.800 динара месечно по потрошачкој јединици. Уместо статистичке линије сиромаштва, када смо анкетирали људе, добили смо податке да им је за живот минимално потребно око 15.000 динара чиме је број сиромашних око 15,5 одсто, што умногоме објашњава незадовољство људи јер је статистика једно, а живот друго - каже Кијевчанинова.

Како наша саговорница објашњава, многи се сматрају сиромашнима, јер немају задовољавајуће услове за живот, што може да буде због великих очекивања, али и зато што стварно немају. Она каже да се у Србији сиромашном сматра особа које нема паре да иде на море или да купи ципеле. У Шведској се сиромашним сматра онај ко не може да позајми 5.000 евра у року од месец дана, што би, када би се применило код нас, дало катастрофалне проценте.

Поред редовне новчане помоћи из Републике, општинама у Србији се одобрава да на различите начине помажу својим сиромашним житељима. Локалне заједнице онима који живе у немаштини дају једнократну новчану помоћ, накнаде за трошкове лечења, превоза, као и олакшице у плаћању комуналних услуга, помоћ у огреву, школском прибору, храни... Међутим, сиромашне породице и њихова деца помоћ најчешће траже од рођака, пријатеља и комшија, док су државне институције на нивоу локалних власти за многе због процедуре око остваривања овог права - на последњем месту.

Драгомир Кнежевић, правник у тиму за заштиту одраслих и старих при Центру за социјални рад Чукарица, истиче да је праћење људи који се налазе у стању социјалне потребе редовно и да на списку ове општине има више од 400 породица које су сиромашне.

- Наша екипа састављена од осам социјалних радника и четири правника свакодневно је у контакту са одраслима и старима. Од велике помоћи су и геронто домаћице, које бораве по два сата у домовима грађана, које нас додатно обавештавају о њиховом здравственом стању и условима у којима живе. У оквиру нашег центра постоји и тим који прати децу и омладину, а којима је посвећена посебна пажња друштвене заједнице и који се налазе у повољнијој ситуацији од одраслих - објашњава Кнежевић.

Он наводи да су у групи најсиромашнијих најугроженији најстарији грађани, јер нису у могућности да буду радно ангажовани, за разлику од млађих људи, који поред социјалних давања могу да зараде на повременим пословима.

У Београду 70.431 корисник социјалне и породично-правне заштите

О размерама сиромаштва у Београду не постоје посебна истраживања, али се о озбиљности материјалне угрожености и несигурности становништва може стећи одређени увид на основу запослености, броја корисника пензионо-инвалидског осигурања, износа зарада и других личних примања.

На евиденцији општинских одељења Београдског центра за социјални рад у току 2007. године био је 70.431 корисник социјалне и породично-правне заштите што чини 4,5 одсто укупне популације главног града.Забележен је и тренд повећања броја корисника - за 3,1 одсто (2.091) у односу на 2006. годину.

Према старосној структури, најбројнија су одрасла лица (32.771), нешто је мањи број деце и омладине (32.771), а најмању групу чине старији суграђани (12.636).У односу на прошлу годину, у све три групе забележен је пораст броја лица која су на евиденцији, а највећи, 9,2 одсто код најстаријих житеља.

Повећање броја прималаца социјалне помоћи забележено је у 10 општина међу којима се издвајају Врачар (22,9 одсто), Гроцка (12 одсто), Палилула (11,8 одсто) и Обреновац (10,7 одсто), а највећи пад је забележен у Лазаревцу (11,7 одсто) и Земуну (8,7 одсто).

Према подацима Градског центра за социјални рад, највећи број корисника социјалне заштите је у Земуну (10.725), Палилули (7.661), Новом Београду (6.916), Звездари (6.044), Чукарици (5.535) и Вождовцу (5.525), а у овим општинама живи три петине корисника помоћи Градског центра (52,4 одсто).

Број породица у главном граду које су оствариле право на материјално обезбеђење константно је опадао од 2000. године. У поређењу са 2004. годином, у свим београдским општинама смањен је број породица које користе материјално обезбеђење изузев Барајева где је забележен пораст за 7,3 одсто. Најизраженији пад је забележен у Раковици (61 одсто), Вождовцу (52,4одсто ), Земуну (43,9 одсто ), Савском венцу (40 одсто), Старом граду (35,0 одсто ), Гроцкој (37, одсто).

Како кажу у Градском центру за социјални рад, драстичан пад броја корисника овог права може се тумачити као последица увођења рестриктивнијих законских услова за остваривање права на материјално обезбеђење. Наиме, појединцима или породицама у којима је већина чланова способна за рад,право на материјално обезбеђење може се признати најдуже до девет месеци годишње,са или без прекида. Центриза социјални рад имају дискреционо право да одредепериод у коме корисник може да оствари право на МО, али он не може трајати дуже од девет месеци у току једне године.

Број породица којима је помоћ државе неопходна, како истичу у Београдском центру за социјални рад, неупоредиво је већи, али због начина одређивања минималног нивоа социјалне сигурности, који не подразумева обезбеђивање егзистенцијалног минимума, не успевају да уђу у систем социјалне заштите.

Извор: www.politika.co.yu - Јелена Луцић