У сусрет јубилеју Богословије Светог Саве у Београду
Реч богословија и богословље превод је грчке речи „теологија". Први пут се помиње код великана грчке философије Платона и односи се на митско и култско говорење о боговима. Ту реч нећемо наћи у Библији у првим вековима хришћанства. Као аутентичну реч о Богу наћи ћемо је тек од Блаженог Августина који ће је увести у званичну употребу хришћанске васељене. Од тада ће та реч бити одомаћена, па ће и Црква назвати своје велике теологе - богословима.
Због узвишеног звања, ако тако можемо да кажемо, биће шкрта, па ће само тројицу увести у ред богослова: Светог Јована Богослова, љубљеног ученика Христовог, Светог Григорија Богослова, патријарха цариградског (4. век) и Светог Симеона Новог Богослова (11. век). Мада је било и биће много богослова који ће много пута и на различите начине богословствовати о Богу и славити и прослављати „дивног Бога у светима својим, Бога Израиљевог". Пошто Бог жели да сви уђу у познање истине и пошто је свака душа по природи хришћанска, како се врло рано изразио један од патристистичких писаца, цео свет и космос су по природи богојавни тј. позвани су да богослове „велику тајну оваплоћеног Бога".
Можда је најбољи кратки програм какви богослови треба да буду дао архимандрит Фирмилијан, некадашњи ректор Београдске богословије: „Богословима сем доброг успеха у наукама, нужно је и примерено владање да би били у истину богослови. Много што-шта ђацима других школа може бити дозвољено, вама се забрањује јер сте богослови. Ви сте ђаци који о Богу слове, тј. који о Богу уче и говоре. Зато морате имати чиста уста и срце. Богослов се учи да друге људе учи и руководи како ће на земљи бити срећан и на небу спасен, па не сме мислити о кавзи, инату свађи, мржњи, освети, а добрим делима и примерима мора претходити."
Током историје Цркве било је школа при свакој великој Катедри епископској у великим метрополама, манастирима и другим литургијским средиштима. Црква Божја је богословила како о Тројичном богословљу ad intra тако и о слободним Божанским јављањима ad extra - o Богу какав је од вечности и о Богу како се славно и чудесно нама у историји јавља, тј. историји тела Његовог или Цркве.
Када се родила модерна српска држава, на почетку претпрошлог века, Београд је постао њен центар и средиште. И на самим почецима 1810. године, тачно пре 200 година, један од навиталнијих људи тадашње културе Доситеј Обрадовић поклонио је своју кућу (данашњи Вуков и Доситејев музеј) за Богословију и позвао ученог Викентија Ракића, игумана манастира Фенек, да буде њен први професор и управитељ. Нажалост, са пропашћу устанка, ова Београдска Богословија је 1813. године престала са радом.
Године 1836. митрополит Петар Јовановић отворио је Клерикалну школу, па се датум њеног оснивања прихвата као рођендан Богословије Светог Саве.
Школовање у Богословије трајало је најпре једну, затим две, па три, а 1844. године донета је одлука да богословско школовање траје четири године.
Први професори били су синђел Гаврило Поповић, касније епископ шабачки и Ликоген Михајловић из Далмације. Ова школа је 1863. године добила Закон и тада дошла под управу Министарства просвете и црквених дела.
У засебној згради Београдске богословије, 1883. године, митрополит Михаило је отворио друго одељење као посебну установу, у којој су се школовали махом младићи из српских покрајина под турском влашћу.
Можемо слободно да кажемо да је до 1871. године Богословија Светог Саве била једина школа у Кнежевини Србији у којој су припремани учитељи и за Кнежевину и за неослобођене српске земље.
У кратком периоду од шест година на челу Богословије били су и Теодосије Мраовић и Никодим Милаш, а за време друге управе митрополита Михаила, 1896. године, школа је понела данашње име - Богословија Светог Саве.
Реформа свих српских богословија извршена је 1920. године, па је тада Богословија премештена у Сремске Карловце, а школовање продужено на пет година. Од 1928. школовање је продужено на шест година.
Богословија Светог Саве престала је да ради на почетку Другог светског рата.
Њен рад обновљен је 1949. године у манастиру Раковица.
Од 1950. школовање траје пет година, а 1957. године школа је пресељена у нову зграду на Карбурми, коју је пројектовао чувени архитекта Александар Дероко. Зграда је оригинална синтеза византијске и српске дворске архитектуре.
Сви митрополити београдски после Петра, били су ученици Београдске богословије, њени професори, чак и њени ректори. Готово сви епископи за време митрополита Михаила, Инокентија и Димитрија школовани су у овој Богословији, а добар део су били и њени професори. У време оснивања националних културних институција - Српског ученог друштва, Друштва српске Словесности, па и Српске краљевске академије, Народног музеја, Народне библиотеке видно место у њима заузимали су професори и ученици Београдске богословије. Учествовали су у оснивању Лицеја и других школа, подржавали национална добротворна друштва, штампање првих књига, а и сами су писали, преводили, на сваком месту вршили су црквено просвећивање народа.
У 175 година дугој историји ове институције у Београду предавало је низ наших националних и културних посленика. Наставници које не памти само Богословија, већ и национална историја, били су блаженопочивши патријарх Герман, свети владика др Николај Велимировић, др Никодим Милаш, Стеван Мокрањац, Корнелије Станковић, Јосиф Маринковић, Војислав Илић, прота Стева Веселиновић( брат књижевника Јанка Веселиновића) ава Јустин Поповић, епископ далматински дрИринеј Ђорђевић, епископ шумадијски академик др Сава Вуковић, академик др Димитрије Богдановић, академик др Димитрије Стефановић, епископ жички Стефан Боца, професор Владан Поповић, професор Властимир Ђорић и други.
Од садашњих епископа који су завршили ову школу јесу митрополит загребачко- љубљански Јован, црногорско-приморски др Амфилохије, митрополит дабробосански Николај Мрђа (две године боравио), епископ шабачки Лаврентије, епископ милешевски Филарет, епископ браничевски др Игњатије Мидић, епископ диоклијски др Јован Пурић, епископ ваљевски Милутин, епископ шумадијски Јован, епископ захумско-херцеговачки Григорије Дурић, епископ западно-амерички др Максим Васиљевић, умировљени епископ захумско-херцеговачки др Атанасије...
У Богословији редовно су предавали и професори Београдског универзитета, а многи угледни предавачи оставили су траг не само у српском богословљу, већ и у европској науци и уметности. Ректори ове значајне установе били су и прота Стева Веселиновић, епископ горњокарловачки Симеон Злоковић, епископ шабачко-ваљевски Јован Велимировић, протојереји др Душан Кашић и Душан Дачић. Садашњи ректор је др Драган Протић.
Не поменусмо многе значајне наставнике и професоре, али нека их помене Господ у царству своме јер ту је и обећање апостола Павла „да оно што ухо људско не чу, а око људско не виде - то уготови Бог онима који га љубе".
Богословија Светог Саве је 1986. године, од стране Светог архијерејског синода, одликована Орденом Светог Саве првог реда. Тако је она за свој 150. рођендан украшена овим највишим признањем Српске православне цркве, које се даје као признање за велики допринос и богоугодно служење Цркви.
У Богословији су се одржавале књижевне вечери, професори су активно учествовали у духовно-културном раду Београда. Богословија има свој хор који узгаја музички опус Стевана Стефановића Мокрањца, који је живео и умро као њен професор.
У Богословији су предавали и вајари. Њени професори учествовали су у јавним трибинама, појављивали су се у медијима, били уредници, заменици и чланови уредништва богословских и културолошких часописа. Познат је есеј о вајарству Хенрија Мура, професора Владана Поповића, који је излазио из оквира уско теолошких интересовања.
Не смемо да заборавимо да је пре 101 године овде записана и нотирана богослужбена поезија и теологија сабрана у Осмогласнику поноса ове школе генијалног Стевана Мокрањца, који је живео и умро као професор Богословије Светог Саве. Осмогласник је права теолошка ризница. Онај који је знао да народне руковети запише, знао је и да захвати у и руковети богословља, да се послужим речима образованог епископа Јована Пурића, који је такође био ученик ове школе.
С поносом износимо мишљење наше учене др Данице Максимовић, управника Музиколошког института Српске академије наука и уметности, иначе оданог пријатеља наше школе, да литургија, записана од Стевана Мокрањца, задире дубоко у наше православно духовно предање. Најбоље је о овом делу писао некадашњи епископ бачки др Иринеј Ћирић када је рекао да је Мокрањац први бележи наше црквене мелодије са разумевањем, по извесној системи, после будљег загледања у њихову суштину: „Аутор не ради само као уметник, него и као научник. Он скупља материјал од више појаца, чисти мелодију од различитих сувишних, често пута неукусних и преживелих шара на сваком тону, али тако да не збрише праве мелодијске фигуре. Напослетку пречишћену мелодију фиксира у ноте, али под линијом и додаје је још варијанте."
Богословија је у најтеже време издавала свој часопис за православну омаладину „Растко" за који су писали најугледнији интелектуалци, богослови и академици. Сарађивала је са Хором Српске академија наука и уметности, на челу са академиком Димитријем Стефановићем.
На дан Спаљивања моштију Светог Саве, славе Богословије Светог Саве, 10. маја, сваке године се организује свечана академија са традиционалним предавањем професора. На академији узгајамо хорско појање и српску религиозну поезију.
Поводом јубилеја 2000 година хришћанства, изведено је чувено драмско дело „Удворење Светог архангела Михаила девојци Марији", од нашег генијалног писца и песника Гаврила Стефановића Венцловића, које је, пре тога, последњи пут било изведено два века раније у Сент Андреји. Текст са оригиналним хорским извођењем топло је поздрављен у нашој културној јавности.
Колике год биле тенденције да се Богословија стави у гето, увек је била отворена за духовну и интелектуалну стварност. Једном речју, за спасењем човека у Христу Господу, у његовом тоталитету. Хуманизам или прецизније теохуманизам јесте њена одлика и за све нас Богословија је институција која нам је задата да што више уградимо у њу духовне опеке, духовног материјала, да би та грађевина била град који на гори стоји и светиљка која се не ужиже и не ставља под суд.
„Дубок је студенац прошлости. Не би ли га требало назвати безданим?" Забележио је Томас Ман на почетку једног свог романа посвећеног библијском јунаку целомудреном Јосифу. Из тог студенца израња Богословија Светог Саве као вредни и неотуђиви део прошлости српског народа, као 175 година истрајности и подвига у потоку богословља који тече, преко Светог Саве, од Христа у живот вечни.
Из свог дубоког хришћанског, антиелитистичког и да се изразим савременом - можда девалвираном речи - демократског уверења, с поштовањем стојим према свим ученицима који су постали пастири и дали реч утехе било ком од људи у овом горком, пролазном и трагичном животу. Како би рекао Црњански, несхватљиво је људском уму колико се генерација људи препородило заслугом пастира који су изашли из ове наше Богословија и из других богословија. Све нас, браћо, везује, како каже апостол Павле, свеза савршенства. То је љубав према Богу и ближњему.
Овде су и наши драги садашњи ученици за које верујем да ће бити со земљи и светлост свету. Не мислимо да ужижемо светиљку, да је кријемо и под свећак мећемо, него желимо да наша славска светлост светли. Да људи виде наша добра дела и прославе Оца који је на небесима.
Нека јубилеј Богословије Светог Саве буде схваћен као молитвено сећање и окупљање око Христа Божије премудрости, која нас окупља снагом своје кенотичне љубави јер, како рече апостол Павле, љубав никад не престаје. Знање ће престати, пророштво ће нестати, језици замукнути, а нама сад остају вера, нада и љубав. Али је љубав највећа међу њима.
Горан Раденковић
