У Заграђу сахрањен игуман Лазар (Стојковић)

У манастиру Светог Јована Крститеља – Заграђу 21. августа 2021. године је сахрањен новопрестављени слуга Божји јеромонах Лазар (Стојковић), игуман те свете обитељи.

Свету заупокојену Литургију са опелом игуману Лазару, који се упокојио уочи празника Преображења Господњег - 18. августа 2021. лета Господњег, служио је изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.

-Новопрестављени слуга Божји, игуман ове свете обитељи, уградио се у ову светињу и њено украшавање и оживљавање. Иако је прерано отишао наш добри, честити, благородни, мудри и драги отац Лазар, његова биографија је пребогата. Он је по духу био стваралац, умјетник, трагао је за љепотом од своје најраније младости. Отац Лазар завршио Факултет уметности и да је био познати сликар, живио је тај свјетски живот докле га Господ није призвао да служи Цркви Његовој. Онда одлучно и храбро, презревши све то земаљско као трице и кучине, као апостол Павле, одбацивши свој ранији живот себе је принио на дар својој Цркви – Христу Господу, да се се Њиме сједини кроз Свету службу, кроз молитву, свете тајне, кроз добра дјела, кроз љубав, беседио је владика Јоаникије.

-Имао је благу душу и сваки сусрет са њим био је догађај јер је био упечатљив човјек. Није био човјек обичне ријечи и приче него нарочите. Његова ријеч је била из његовога искуства и срца, из љепоте његове душе. Отац Лазар је био познат и на многим мјестима је оставио свој траг нарочито као умјетник, а посебно као духовник, тако да га људи у Цркви знају и то не само у нашој већ и у другим помјесним Црквама. Јер такав човјек, казао је, свијетли у Цркви Божјој као свијећа која се ставља на сто да обасјава цјелу просторију. О нашем оцу Лази и његовим заслугама тек чемо причати, памтити и помињати, рекао је владика Јоаникије.

-Када је дошао у Заграђе настанио се у једној напуштеној, распалој колиби недалеко од манастира, коју је прихватио као палату, дар, као посебну повластицу. Знао је са малим да буде задовољан. Иако му је фалило свега тих дана, на њему се то није могло примјетити јер је био богат човјек у срцу, души. Отац Лазар је прави ктитор, обновитељ ове светиње. Све што би зарадио од фрескописања храмова широм Црне Горе и шире улагао је у обнову манастира Заграђе, изградњу конака, уређењу гробља и околине. Радио је усрдније и много боље него што најбољи домаћин ради око свога дома јер је радио за дом Божји. Наравно, помагали су му људи, када су видјели тај његов труд, његову жртву, љубав и усрдност, способност да ради, а да ни од кога ништа не тражи и не очекује. Многи су многи помогли, међу њима и Опшитина Плужине, посебно председник Мијушко Бајагић. Оставио је дубоки траг у Српској Православној Цркви као умјетник, као појац, као свештенослужитељ, као духовник, посебно као градитељ, као монах, ктитор. То је јединствено. Био је попут старих наших неимара. Пошто је био раније у браку и он и његова супруга су се замонашили по примјеру Светога Симеона Мироточивога, да би послужили својој Цркви.

-Нажалост, без обзира на све што је учинио за Пиву, Црну Гору, бивше власти нису нашле за сходно да му дају обични боравак да може с миром ући и изаћи и по потреби се вратити своме манастиру. Али он није марио за то, он је служио Господу. Имао је вјеру. И он се уградио у Црну Гору, а већина од оних који се хвале својим патриотизмом су је упропашћавали и довели до просјачког штапа. Он је оставио велико дјело и знамење и уврстио се у ред ктитора, што је велика заслуга. Наставио је дјело Херцега Стефана Вукчића Косаче који је ову цркву градио у 15. вијеку, али по свој прилици није успио да је заврши јер је одредио као своју гробну цркву, а није се у њој сахранио. Завршио је отац Лазо и он је први монах који се овдје сахрањује. То и приличи. Чудесно је како се све то догађало. Ова светиња је изгледала прије обнове као зид плача у Херцеговини, рушевине и трава израсла из зидина.

-Велика је улога и значај оца Лазара као фрескописца из чијих руку је излазило надахнуће као из Божјих, нарочито када је сликао лик Пресвете Богородице у олтару. Толико су његови дарови били велики и разуђени да ни један лик који је сликао није био исти већ чисти оригинал, као што је и његов живот био оригинални. Живот човјека слободног у Христу, зато што се Христу завјетовао и ревносно Му служио па му је Бог дао махове.

Говорећи о свим мукама које је игуман Лазар носио, Владика је подсетио на губитак млађега брата, оца, болесну мајку: -Све је то Лазо носио. Бољело га је много тога у овоме животу, али он је за Христа све претпио и увијек имао осмјех и носио радост. То је Христова радост, Божија радост, радост васкрсења. Као што смо се данас молили, вјерујемо да наш о. Лазо не иде у заборав, већ иде у наручје Божије, међу свете  да настави да служи Господу.

Од јеромонаха Лазара (Стојковића) опростили су се председник Опшитине Плужине Мијушко Бајагић и вероучитељ Радан Мимић.

Господин Бајагић је казао да је игума Лазар изузетна личност и да је међу Пивљанима уживао велики углед и поштовање и да је са њим имао искрено 20-годишње пријатељство и сарадњу:

-Ријеч оца Лазара остаће уписана у меморију пивског народног памћења. Отац Лазар је био невјероватна животна енергија усмјерена на добра дјела и стално стварање. Ово монументално здање – манастир Заграђе – на његов и наш понос пред садашњим и будућим генерацијама, потврда је тога. Ово благословено мјесто ће нас окупљати и подсјећати на човјека који је 20 година свог живота опредијелио да наше жеље и потребе увеже у цјелину на задовољство свих. Све добре људе сматрао је члановима једне велике породице, а слогу међу људима основом свакога успјеха. Знао је да разумије човјека, помогне, орасположи. Поштовао је човјека и људску ријеч. Његова ријеч, и кад је критиковао и кад је хвалио, имала је мјеру и посебну вриједност.

Извор: Митрополија црногорско-приморска