Убиства Срба не престају
Не постоји држава у свету, на чијој територији се један народ преко 12 година убија, а да ниједан починилац ових гнусних злодела не буде откривен и изведен пред лице правде. Нажалост, то се догађа у такозваној републици Косово где преостали српски живаљ убијају албански екстремисти. Наиме, од доласка међународних снага у ову јужну српску покрајину, јуна 1999. године, па све до данас, албански екстремисти и терористи убили су 1.002 српске душе. Последња жртва албанских екстремиста је Саво Мојсић из насеља Брђани у северној Косовској Митровици.
Доласком међународних снага на Косово и Метохију, српско становништво које је одлучило да остане на својим вековним огњиштима, веровало је да ће бити заштићено од албанских екстремиста. Имајући у виду да се Призрен налази на око двадесетак километара од албанске границе и да су се у овом делу Метохије водиле жестоке борбе српских снага против албанских терориста, који су деловали из ове суседне државе, одмах по одласку српске војске и полиције, из ове покрајине, преостали српски живаљ нашао се на удару такозване ослободилачке војске Косова, који су у овај град пристизали из Албаније и свих крајева ове покрајине. Убијање и киднаповање Срба била је свакодневна појава.
Због тога је један број Срба, бежећи од помахниталих албанских екстремиста, спас потражио у призренској Богословији, у којој је уточиште нашло преко 230 Срба из Призрена и околних села. Али, и српско становништво у селима на подручју призренске општине није било поштеђено. Стравичан догађај десио се у селу Дојнице, надомак Призрена. У ово српско село упала је група до зуба наоружаних албанских екстремиста 27. јуна 1999. године. Најпре су опљачкали цело селог а потом га запалили. То им није било довољно, па су 16 Срба, који су се тог дана нашли у селу убили. Слична убиства догађала су се и у осталим селима на подручју ове општине. Све ово говори да су Албанци решили да застрашивањем, убиствима и откупом српске имовине очисте ову покрајину од Срба. Да ли ће у томе и успети, остаје да се види.
Мирослав Тодоровић, Београд
Извор: Вечерње новости (рубрика Писма), 28. новембар 2011, стр. 34
