Улрих Пфистерер: ”Рафаел. Вера. љубав, слава”

(Pfisterer, Ulrich Raffael, GLAUBE, LIEBE, RUHM)

Рафаел (1483 - 1520) напоредо са Леонардом и Микеланђелом припада највећим именима италијанске високе ренесансе и целокупне историје уметности. Најмлађег међу том тројицом, који је умро у 37. години, красила је аура јувенилног, генијалног уметника.

Рафаел је као уметник био активан у различитим областима. Цртање је било почетна тачка у његовом развоју. Сликање, фрескопис, таписерије, као и архитектура и, на крају, и штампана графика као средство уметничке пропаганде, чине техничко-формални комплекс његовог опуса.

Зашто је Рафаелова уметност уздигнута у идеал и највишу естетску норму којима се генерације уметника баве и надахњују? Зашто је Рафаел и данас занимљив? На ова питања настоји да одговори Улрих Пфистерер у својој монументалној монографији о „фемомену Рафаела”. Рафаела су  још савременици звали „богом сликарства”, мајстором класичне лепоте, генијем у питањима боје и форме, светлости и сенке – у свим медијима и техникама у којима се он огледао. Аутор уверљиво реконструише спојеве са фактичним животом уметника, његовим делотворним самоинсценацијама и са идеализирајућим представама својих савременика, као и потоњим нараштајима. При томе је Рафаелово вишестрано дело штедро изложено погледу – од слика мадона преко грандиозних фресака у Ватикану, до његових дела архитекте, антиквара и теоретичара. Као настојатељ једног сликарског атељеа Рафаел је показао мултиталенат и предузимачку спретност, користећи, као један међу првима, штампану графику као припрему својих сликарских идеја за етаблирање своје славе у европским оквирима.

Аутор ово монографије Улрих Пфистерер је редовни професор историје уметности на Лудвиг-Максимилијанс-универзитету и дирктор реномираног Централног института у Минхену. Он је један међу водећим специјалистима за италијанску ренесансу.

Рафаел Станцио из Урбина је са Леонардом и Микеланђелом један од тројице најзначајнијих уметника свога времена. Још столећима доцније је Encyclopedia Britannica у 1796.г. о Рафаелу писала као „највећем, најгенијалнијем и најбољем сликару  који се појавио од препорода лепих уметности“.

Пфистерер аналзира Рафелове почетке на пољу олтарских слика, на двору у Урбину и његов продор након јеног налога у Фиренци за Перуђу, његовом времену у Риму са радовима за Ватикан и папама Јулијем II и Леом X, о његовом „визионарном гледању” са небом и светитељима, као и налозим за кардинала Бибијена. Остала поглавља су посвећена меланхолији универзалне обдарености: песник, антиквар, архитект, концептор таписерија за Сикстинску капелу. Аутор описује младог и талентованог сликара из Урбина који се успео на врх Монтевереста и постао најзначајнији сликар ренесансе. Аутор нам показује три ствари. Прво, како је Рафаел кроз своје целокупно дело и као осведочени уметник ангажовано стајао на путу даљег развоја у високо компететитивном и иновативном контексту између Урбина, Фиренце и Рима. Рафелов успех је резултат највиших амбиција, неуобичајене стваралачке енергије и одважности за нове задатке, таленат за организацију, и једну широко разапету мрежу пријатеља и колега, препознавању потенцијала штампане графике, мудром преговарању са налогодавцима, љубазном општењу као и срећним околностима, напосе са фаворизујућим папама Јулијем II и Леом X. Друго, Пфистерер се опире погрешно традираној слици коју је Вазари утиснуо будућим генерацијама. Вазари је писао 30 година након Рафаелове смрти, 1550. г. односно у прерађеном издању из 1568. г. Вазаријеве „биографије” су биле нека врста „цеокупног наратива”. Док су о Микеланђелу традиране писма, песме, чак и финансијски подаци, о Рафаелу готово да ништа није познато. Само два аутографа, песме и цртежи. Вазари је тај који је слуку Рафаелеа упечатио, иако није био његов савременик.

Треће, Пфистерерова интенција је да покаже да се Рафаелово уметничко дело не може само као плод животних околности разумети. У ту сврху је аутор посветио читаву серију изабраних анализа Рафаеловог опуса. Тиме су реконструисане и контекстуализоване основне идеје водиље и уметничко-практичне у историјско-теоријске позиције од 1500. до 1520. г. Овде није реч само о имитацији, лепоти, копијама (Рафаелови савременици нису његову Леду сматрали”копијом” Леонардове у данашњем смислу), аутономности, парагоналности и таленту. Око 1511./14. Рафаел је основао једну врсту атељеа са заједничким снагама, који је омогућио да се огромна количина дела оствари. Тако је настало стварање „више-руку”, односно продукциони процес познат као „Рафаелов стил”, који је трасирао пут уметности у 16. и 17.веку.

Рафаелова слава је трајала до 19. века. У другој половини тога века је звезда почела да тамни. Око 1900.г. писао је Херман Грим у једној монографији о уметнику: „Рафел не жели ништа. Његова дела су одмах разумљива. Он ствара без намере, као и природа. Нема ту никаквих тајни које би се могле открити.”

До краја 20. века, вели аутор, столећу универзалног генија, сликара, изучаваоца природе, инжењера и проналазача Леонардо да Винчи, меланхолично-генијални херој људских фигура Микеланђело и генијално-брахијални Каравађо формирали су и етаблирали се у трозвежђе изванредних уметника Италије. У уводу „Трећи човек” то трозвежђе италијанске високе ренесансе биће попуњено именима Леонардо, Микеланђело и „магом фарбе” Тицијаном (дакле не Каравађом), при чему Рафаел долази тек на четврто место. Италијански уметник је интернационализован и налази се у највећим светским музејима. Његове слике су преточене у колективно визуелно памћење. Личност Рафаела је и у овој књизи остала загонетка.

Рафел је рођен на Велики петак и на Велики петак, 6. априла 1520.г. умро и тиме истиче паралела са страдањем Христа. Ова година, 2020, проглашена је јубиларном 500-годишњицом, односно „Рафаеловом годином”. Његово „визионарско гледање” је фундаментално променило историјско-уметничку парадигму. То „визиноарско гледање” је оријентисано „оностраном”. Ово дакако не искључује Рафаелово будно око за овострано, радосно и каткад ласцивно. Пфистерерова биографија је богато илустрована и мудро написана, без академских сувопарних екскурса, те чини грандиозну синтезу знања и поздани референцијални преглед аналитичких приступа овом виртуозу високе ренесансе и једном међу највећим уметницима свих времена.

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим)