Упокојила се у Господу хаџи Вера Стевановић, велики добротвор Српске Православне Цркве

Беседа проте Ненада Андрића на опелу хаџи Вере Стевановић

У име Оца и Сина и Светога Духа, часни оци,драга браћо и сестре, по речима великог духовника и једног од стубова  Православља, Преподобног аве Јустина Ћелијског који каже: “Док се Господ Христос није јавио у нашем земаљском свету са својим светим Јеванђељем, ми људи нисмо знали шта је добро ни шта је зло, ни шта је истина ни шта је лаж, ни шта је правда ни шта је неправда. А што је најглавније, нисмо знали шта је добар човек ни шта је добра жена.Тек од Господа Христа ми знамо све то: Добро је само оно што долази од Господа Христа и што води Господу Христу.“

Према томе знајући нашу драгу покојницу Веру, можемо с правом рећи да је она добра жена, да је она пример праве добре хришћанке. Она је своју душу усмерила давно ка Христу и тим путем, својим примером, својим ненаметљивим саветима усмерила  је многе. Јер њено име Вера, као да је од Господа унапред назначено да покаже какав ће њен живот бити, а био је до последњег издисаја служење Богу и ближњима, са чврстом и истинитом вером. Од малих ногу понела је свој крст, достојанствено и без роптања. Смирење је предходило њеним животним стазама а свака  Верина намера била је осољења молитвом и бригом да се угоди Богу и ближњима.

Благодарна је била прво Богу па онда свима који су јој у животу,  у детињству помагали, посебно њеном стрицу и стрини Миливоју и Латинки, за које ми је увек говорила, оче помјани их да им Бог подари Царство Небеско, од девет година,  када ми се мајка упокојила они су ме узели себи и одгајили. Такође молила се непрестано за свог брата, многу кумчад  јер она је имала преко 70 кумчади. Прво је те душе упознавала са Христом а онда када се њихово срце загрејало за Љувбав Христову, била би им кума на Светом крштењу. Она је мисионарила као верно чедо Цркве Христове. Увек сам знао кад добијем велики списак имена  за помињање на Светом Предложењу, да је то послала  тетка Вера, како смо навикли да је зовемо. То све говори колко је полагала наду на Господа за своје спасење и својих ближњих, то показује њену велику веру и поверење у Христа. Како ми је говорила:“ ех, када би могла по цео дан да се наслађујем Именом Божијим тада би била најсрећнија.“ И касније у њеној телесној болести заиста умножила је своје молитве ка Господу јер није била кадра да ради физичке послове и њена душа се радовала. Владика Лаврентије када ме је поставио за пароха овде у Врујцима, пре 12 година, прво ми је рекао:“Потражи тамо Госпођу Веру, она је рајска душа, она  се заузела да се тамо гради храм.“ У те његове речи чврсто сам се уверио. Овај храм овде посвећен Огњеној Марији, постоји захваљујући најпре Богу, па покојној тетки Вери. Ево и капела Светог Јована Богослова покрај овог храма је њена задужбина, коју је подигла по благослову Патријарха Павла а по великој љубави према Светом Јовану Богослову, чије домаћин славе била на Богословском Факултету у Београду од самог оснивања и његов Ктитор – Задужбинар, како стоји уклесано на мермерној плочи у холу факултета.

Постала је Ктитор храма Светог Саве, приложник многих манастира и храмова по старој Југославији, попут манстира Тавне, Боговађе, Ћелија, Лелића, цркве  у Драгијевици, цркве светог Димитрија на Новом Београду, у Пакрацу, у Грабовцу, Подмајинама, на Михољској  Превлаци, Режевићима, Острогу, Ћириловцу  и многим другим манастирима где и данас одјекују њена звона и прате њену смирену и Боголику душу у наручје Христа Бога, који јој је био по њеним речима и отац и мајка. Јер знала је она да само оно што је Христово добро је и непролазно, бесмртно и вечно. Зато је и њено добро које је чинила Христа ради бесмртно и вечно. Ево њеног добра и у овом храму и свим другим храмовима где је уткала своју љубав, молећи се и помажући Цркву Христову.

Њено добро је и у срцима многих сирочића које је школовала, и помагала да имају безбрижније детињство. Посебно се трудила да стипендира ученике Богословије и Теолошког факултета, који су јој увек били бескрајно захвални и који ће засигурно у свом помјанику међу првима помињати ову дивну хришћанку, која телом није имала своје деце али ето у духу Христовом задоби многу децу духовно као бела монахиња Христова. Ова дивна старица није била богаташ па да мислимо да је од свог изобиља и сувишка даривала Цркви и ближњима. Не, она је од свог наслеђеног имања и од штедње од прихода свог рада док је била млађа и радно активана, штедила за Цркву и ближње свој новац и дарове, а сама је живела оскудно и скромно. Она је постала пријатељ Божији, чедо Божије цркве. Сећам се 2005. године на Малу Госпојину, дошла је овде у порту и пита ме: “Оче Нешо, да ли знаш имали где у овој  околини, црква брвнара Мајке Божије. Сањам је често треба да се обнови, запуштена је, крст на њој искривио се, кров прокишњава а унутра је запуштена, чак су и завесе на дверима поцепане“, каже ми она као да је била тамо. Чудећи се гледао сам у сјајни лик ове старице, коју никада нисам видео љуту или намрштену. И из чијих уста нисам чуо никада ништа лоше о другом, а знам било је разлога за то. Ћутала је држећи се љубави и према онима који нас вређају или су нам пак непријатељи. Три дана је она долазила да ми прича о цркви-брванари, најзад сам је одвезао у село Планиницу јер само сам за њу знао у овој околини да има цркву – брвнару  и гле чудо, сан тетке Вере пред мојим очима је постао стварност. Одмах се она ангажовала да се купи платно за пресвлачење цркве, и ангажовала друге сестре да купе остали инвентар. И то је била иницијална каписла за обнову цркве-брвнаре Покрова Пресвете Богородице, која је сва обновљена и  сада у недељу Епископ ваљевски Милутин треба да је освешта. Ето Мајчица Божија, како је Пресветој Богородици, тепала тетка Вера, кроз њу је покренула обнову своје црквице. Тетка Вера је била под старањем три духовника у свом животу, који су је духовно руководили и верујем који је сада чекају пред рајским дверима а то су Владика Данило Крстић, отац Тадеј витовнички и Патријарх српски Павле.Та три духовна горостаса су духовно подигли и одгајили своје  духовно чедо Веру, и придодали је као добар плод својим духовним родовима. Много би имао драга браћо и сестре да говорим о добрима тетке Вере, али сам изабрао само ове капљице из њеног животног мора  да би их принео на уздарје њеној дивној души а нама на духовно освежење сада када смо остали без наше Вере овде у овом свету, док и нас Добри Господ не позове Себи.

Захваљујем тетки Вери у име овог храма и овог народа, ове парохије и свештеника који су је познавали, и у своје лично име на свему што је учинила за нас, и једно би јој пручио: “Молим те не заборави нас ни горе у твојим молитвама тетка Вера, јер изнад свега то би нам недостајало!“ Амин! Вечан јој покој Бог да јој душу прости!