Упокојио се архимандрит Јован (Никитовић), игуман вујански

На Бадњидан, 6. јануара 2020. године Господње, у саобраћајној несрећи, која се догодила у 15,45 часова на Ибарској магистрали код Прељине, погинуо је архимандрит Јован (Никитовић), игуман манастира Вујнa.

Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка 1946. године у кући српског домаћина из Горње Трепче Рајка Никитовића и мајке Ковиљке. Они изродише четворо деце, три сина и једну кћер, који се сви до једног Богу посветише. Када је имао само седамнаест година, замонашио га је знаменити владика жички и бањалучки Василије (Костић). Било је то у манастиру Вујну, на храмовну славу вујанску, Светог архангела Гаврила 1963. године. Од 1965. године био је јерођакон, а у Студеници је 1968. године завршио тадашњу знамениту монашку школу. Исте године постао је јеромонах. Отац Јован је одликован чином архимандрита почетком августа 2013. године.

Иначе, Никитовићи су стара фамилија, а засеок који по њима носи име налази се на улазу у Горњу Трепчу из правца Чачка, односно суседне Доње Трепче. Никитовићи носе своје породично име од времена кад је књаз Милош тридесетих година деветнаестог века забранио да се, слично као код браће Руса, крштеном имену у свакој генерацији додаје име оца и додатак „ић.“ Дакле, Никитовићи су добили породично име по Никиту Милинковићу, а који је 1827. године био ктитор храма Рождества Пресвете Богородице у бањи Горња Трепча. Ова светиња је метох манастира Вујна, док је село Горња Трепча део парохије старе цркве Успења Пресвете Мајке Богородице из суседног Мојсиња.

Био је снажне, чврсте, грађе и пленио је оптимизмом и енергијом. Вазда расположен за беседу, а по знању о Вујну и знаменитом Вујанском крсту патријарха Павла, захваљујући блиској дугогодишњој духовно-монашкој вези са знаменитим оцем Јулијаном (Кнежевићем) и патријархом Павлом, није му било равна. Увек када су му обавезе допуштале био је на располагању путницима намерницима, вазда насмејан и спреман на примерену монашку шалу. 

За оца Јована готово да није било вештине и посла у који се не разуме, који није био у стању да ваљано и спретно заврши. Зато је већину занатских и пољопривредних радова обављао сам, и то са великим жаром и разумевањем. Неуморан и марљив, просто није знао да стане кад је у питању обнова храма и градња конака.

Од његове уже породице сви су ревносни бослужитељи. Пре неколико година упокојен брат оца Јована, Радован, на монашењу је добио име Арсеније. Као јерођакон био је возач владике жичког Василија, а потом је као јеромонах служио у више манастира и епархија. Сахрањен је на монашком гробљу у Вујну, у северном делу порте, крај гробова оца и мајке, као и Николе и Никодија Луњевице, браће краљице Драге Обреновић. Други Рајков син Милан добио је на монашењу име Јован и био је вишедеценијски игуман вујански. Отац Јован је био веома важан приповедач због многобројних сусрета са оцем Јулијаном, који је био игуман вујански у време боравка, боловања од туберкулозе и исцељења теолога Гојка Стојчевића, потоњег патријарха Павла.

Јела, једина кћер Ковиљке и Рајка, из Горње Трепче, на монашењу је добила име Христина и дуго година била је придворна монахиња код владике жичког Василија (Костића). Као рођена сестра оца Јована, мати Христина већ годинама, на изузетно примерен начин, неуморно и веома успешно обавља послушање домаћице манастира Вујна.

Трећи син Рајков, прота Драган Никитовић, рођен 1957. године. Мада најмлађи од четворо деце, био је веома угледни, омиљени духовник чачански, свештеник, протојереј, парох у древној задужбини Страцимировој, цркви Вазнесењској. Године 2009. године тешко је оболео и упокојио се.  

Неизмерна трудољубивост оца Јована најбоље се видела када је било најтеже, на пример, када је претило да се стари конак из 1853. године уруши осамдесетих година двадесетог века. Заиста неуморан, успео је да прикупи потребна средства, као и да заинтересује Завод за заштиту споменика, па је прелепи, велики конак обновљен од темеља до крова. За овај градитељски подвиг он је тада добио чин игумана. Такође је потпуно обновио стари конак архимандрита Виктора (Гиздавића), одмах десно код главног улаза, а касније је подигао и јединствен летњи конак лево од улаза.

У последње време за оца Јована такође није било одмора. У северозападном делу порте, између великог конака и звоника, подигао је још два веома лепа, мања, једноспратна конака. Последњи, такође изузетно леп, мањи конак подигао је недалеко од летњег конака, лево крај главне капије. Такође је за причу како је отац Јово подигао економске објекте, а госте без даха оставља призор када наиђу на огроман нови манастирски паркинг за више стотина аутомобила.

Отац Јован је спадао у ред посвећеника, монаха који сваки динар који приходују, улажу у градњу и одржавање Богом поверених им манастира и конака. Био је један од оних посвећеника који искушења, препреке пред собом једноставно разнесу. Његова ревност у вери православној и неизмерна трудољубивост, ван сваке сумње, оставиће неизбрисив траг у срцима свештенства и монаштва васколиког Српства. И исто тако, несумњиво је да ће наш врли, новопрестављени отац Јован дати добар одговор пред Престолом Господњим.

Нека Ти је слава, хвала и помен вечни, драги наш оче Јоване!

Др Слободан М. Радуловић