Упокојио се др Славољуб Матовић
У Београду се у 91. години живота, 2. фебруара 2018. године, упокојио дугогодишњи председник и велики добротвор Црквене општине вуперталске др Славољуб Матовић. Опело је у храму Светог Николе на Новом гробљу, 5. фебруара 2018. године, служио протојереј-ставрофор Јован Марић уз саслужење протојереја-ставрофора Драгослава Стикића, старешине цркве Лазарице на Звездари, и ђакона др Ивице Чаировића, професора на Православном богословском факултета Универзитета у Београду; и Бранислава Јоцића из Верског добротоворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, а у присуству Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, породице и пријатеља породице Матовић.
Славољуб је рођен 23. априла 1927. године у угледној трговачкој породици Матовић у Чачку. По завршетку гимназије уписује се, после много перипетија које су имале такозване буржујске породице у оно време, на Медицински факултет у Београду, заједно са својом познаницом из гимназије Мирјаном Протић. По окончању студија њих двоје су се венчали 1959. године и заједно провели благословено време до данашњих дана. Млади др Славољуб Матовић није могао наћи посао у својој земљи, па је морао да га потражи на неком другом месту. Тако се 1965. године нашао у малом градићу Ремшајду у Немачкој, где му је један пријатељ обећао запослење. Годину дана касније доћи ће и његова супруга др Мирјана, која је у то време завршила специјализацију у београдској болници Др Драгиша Мишовић. Др Славољуб, анестезиолог, и др Мирјана Матовић, гинеколог, убрзо ће стећи углед као лекари међу својим послодавцима у Ремшајду и ту засновати свој нови дом. Тих година долазе у Немачку, и наши људи, тзв. гостујући радници, од којих су се многи настанили у Ремшајду и Вуперталу. Др Славољуб и др Мирјана су помогли многиа, који су били срећни да се на свом језику могу обратити лекарима. Својим односом према тим људима заслужиће трајно поштовање од њих.
Др Славољуб и др Мирјана Матовић били су међу оснивачима Српског лекарског друштва, које је окупљало значајан број угледних лекара у Немачкој. Били су међу реткима тога времена који су знали да је једино право место за окупљање нашега народа у Немачкој Српска Православна Црква. Тако су се активно укључили у живот наше парохије у Диселдорфу, којој је тада припадао и Ремшајд. Учествовали су у изградњи храма Светог Саве, као ктитори-задужбинари. Славко је више година био и члан Црквено-општинског савета. Када је 1992. године основана нова парохија за Вупертал, Ремшајд и Солинген, Славољуб и Мирјана су се у потпуности посветили тој црквеној заједници, памажући, као људи од угледа, у изналажењу богослужбеног простора где би се Срби окупљали и молили Богу. Године 1997. Срби у Вуперталу купују један стари евангелистички храм са пратећим просторијама, највише заслугом др Матовића, како у материјалном смислу, тако и у организовању око преуређења овог храма у православну богомољу. Они су стално били присутни код храма, нарочито када је др Славољуб пензионисан. Верници су Славољуба и Мирјану поштовали и волели.
Упознао сам овај брачни пар 1985. године, када сам по благослову тадашњг надлежног владике Лаврентија водио Фонд Призренске богословије, у коју је група лекара уплаћивала помоћ за ученике и наставнике Призренске богословије. Скоро редовно су долазили на видовданске прославе у Оснабрик, где сам био парох. Наше право упознавање било је мојим доласком за пароха у Вупертал, где смо заједно радили на њиви Господњој.
Најлепши доживљај за њих, као и за парохију вуперталску, јесте додела Ордена Светог Саве другог степена др Славољубу и др Мирјани Матовић, који су примили из руку Његове Светости Патријарха српског Иринеја 30. марта 2013. године.
Последње године Матовићи су често проводили у Србији, у Београду, али су долазили и у Вупертал, и ту су се, како је покојни Славољуб говорио, “најбоље осећали међу својим људима”. Тако је било и приликом његовог последњег боравка у нашем храму крајем септембра прошле године. Иако већ оронулог здравља, желео је да дође на нашу храмовну славу. А пошто су га ноге већ биле издале, парохијани су га на рукама уз степенице узнели у храм. То је било и његово последње поклоњење пред иконом Пресвете Богородице хиландарске Тројеручице. Његовом великом заслугом такође урађена је ова икона за наш храм у Вуперталу.
Крајем прошле године Славољуб и Мирјана поново су отпутовали у Београд да би се припремили и са породицом прославили своју крсну славу Светог Василија Великог. Међутим, око Божића се његово здравствено стање погоршало, и дубоке године нису могле ту болест да изнесу. Претходно примивши Свето Причешће, сачекао је да се још једном видимо, и у петак 2. фебруара предао је своју душу Господу, у свом стану окружен својим најмилијима.
протојереј-ставрофор Јован Марић, парох у Вуперталу
