Упокојио се протојереј-ставрофор Мирослав Милетић
Од раног јутра на празник Сабора српских светитеља, у недељу, 27. јула/9. септембра 2018. године Господње, у Прељини почело је окупљање монаштва, свештенства и верника из Чачка, Краљева, Пожеге, Лучана и васцеле Западне Србије ради испраћаја знаменитог духовника протојереја-ставрофора о. Мирослава Милетића, који се упокојио у Господу у својој 69. години. Свету заупокојену Литургију служиле су десетине монаха и свештеника.
Прота Мирослав је тридесет пет година неуморно радио на овој парохији и, милошћу Господњом, постао један од највећих градитеља у нашој Мајци Цркви. Заиста, једниствен и необичан подвиг остварио је „наш прота Миро“, како су га његови парохијани од милоште звали. Наиме, он је за живота иградио из темеља чак пет храмова. „Обнове већ постојећих цркава, парохијских домова и звоника не рачунам!“ - скромно је говорио отац Миро. По много чему бејаше необичан живот овог неуморног посленика на њиви Господњој, па се тако збило и приликом опроштаја од њега.
Уочи опела у петнаест часова, Прељина готово да не памти толики број паркираних аутомобила с обе стране Ибарске магистрале и у свим улицама око порте храма св. Јоакима и Ане. Преко хиљаду верника, у тихом и достојанственом мимоходу крај свештеничког одра у наосу, изразило је саучешће удовици-протиници Светлани, синовима Владимиру и Немањи, као и њиховим породицама. Опелом је началствовао архимандрит о. Јован, игуман оближњег манастира Вујан, дугогодишњи најближи пријатељ о. Мйра, уз присуство игумана преображењског о. Николаја и чак четрдесет свештеномонаха и свештеника. Око двадесет монахиња, које су узеле богослужбено учешће појањем, предводиле су мати игуманија Февронија (иначе тетка по крви о. Мирослава) и мати игуманија Аквилина, обе из оближњих овчарско-кабларских манастира. Податак да је опело (и свештеничка посмртна слова) у храму Светих Јоакима и Ане трајало скоро сат и по, говори сâмо за себе. Занимљиво је да су, иначе прилично велики храм испунили углавном свештенослужитељи, породица и монахиње, а верни народ, њих око хиљаду присутних, побожно је учествовао у богослужењу, све време стојећи у порти.
По окончању опела, један од многобројних свештеника, архијерејски заменик жички, протојереј-ставрофор Љубинко Костић смерно је пропустио породицу, монаштво и свештенство и последњи изишао из узорно уређене цркве. Када је стигао до портала, погледао је лево, ка непрегледној колони која се, за крстом, панаијом и сандуком, лагано поставила ка излазу из порте. Дубоко је уздахнуо и угледавши пред собом непрегледну масу верника и над њиховим главама крст са крова оближње цркве-крајпуташице (иначе, правог малог ремек-дела оца Мйра), онако више за себе изустиʾ: „Ех, сви ми можемо да се меримо на руци оца Мирослава!“ При том, посебну тежину ове речи имају, јер их је изговорио неко ко је и сâм узорити градитељ предивног храма у Матарушкој Бањи.
Уједно и узвишен и дирљив бејаше тренутак када су моћна звона са храма и крајпуташице сложно забрујала, а две унучице љубимице оца Мйра, понесоше крст са именом својег знаменитог деде и панаију. Оне лагано и свечано поведоше непрегледну колону цвећа, црноризаца и мирјана пӯт прељанског гробља. Док је снажни звõн преплављивао Прељинску долину чак тамо до Дичине и Соколића, провејавала је мисао како је цео овоземаљски живот Протин био је пун чудесне, светосавке символике. И породична страдања, и две тетке монахиње, и женидба са ћерком познатог проте Милуна Павлашевића, многа омаловажавања, вређања, чак и хапшења од стране острашћених несрећника-комуниста. А онда долазак „опозиције“ на власт (тј. Веље Илића за градоначелника Чачка, који је сада стајао у порти, са очима пуним суза). И наједном, све се обрнуʾ ̶ општина чачанска прогласиʾ нашег оца Мйра за личност године у Чачку!
Звона су и даље брујала, а мйсли и сећања навираше ...
Први пут, уз помоћ верног народа у првом месту службовања, у оближњој Горњој Горевници, отац Миро наумио да гради први нови храм у чачанском крају после Другог светског рата. Безбожне режимлије дочекаше га „на крв и нож“. Пљуштале су увреде у претње, псовке и омаловажавања. И лично, и преко радија, и преко тадашњих новина. А Прота бејаше неустрашив, непоколебив да храм ипак изгради. Међутим, онда настаде проблем прави, велики, непремостиви. Нестаде пара и, дабоме, стадоше радови. А баш тад је ваљало да се храм, нови, закрови.
Недуго потом, отац Миро отиде неким послом код Владике Стефана у Жичу, али прво се упути у храм древни, жички, светосавски. И, гле, у припрати Светога Краља, са човеком неким, непознатим, готово се судари! То се промислом Господњим згоди, јер тај човек бејаше врло побожан. Представи се да је апотекар из Крагујевца. Причају се они о свему и свачему, а отац Миро на крају усуди се, те повери незнанцу какав проблем има у Горевници са градњом Дома Господњег. А човек, ни пет - ни шест, пõзове га да следеће недеље дође код њега у Крагујевац. Отац Миро отиде, а човек му рече: „Оче, ја имам малу државну плату, али многима сам помогао око набавке лекова. Један од њих донесе ми јуче ово! И утури му џеп од мантије смотуљак новинске ʾартије. Кад стиже у Горевницу, отац Миро одмота старе листове „Политике“ и имаше шта да види – новца таман толико, готово у динар, да се црква закрови!
Други пут, отац Миро кренуо да обиђе Свету Гору Атонску, па полако иде својим старим „трабантом“ по северној Грчкој. На излазу из неког града спази цркву покрај пута. Иде тако даље путем ка Јерисосу, кад оно – опет црква! И све тако редом. Њему би жао што није тако и у Србији. „Знао сам да не могу да изградим, као Грци, стотине цркава крај пута, али, вала, одлучих да једну изградим на Ибарској магистрали, у мојој Прељини!“ Одлучи тако отац Миро и убрзо, као из воде, изрони предивна црква крајпуташица, прва у Србији, посвећена Светом Василију Острошком у Прељини.
Трећи пут отац Миро шетао прељанским гробљем и на једном месту виде неколико каменова надгробних у земљу попанули, једва да из траве провирују. Пође мало даље, а оно – иста ствар. Распита се он код старијих људи у Прељини ко су покојници што им спомени попадаше, а они му одговорише – то су они што потомке немају да им споменике надгобне уздигнутим држе. И напречац отац Миро одлучи да све те спомене, заборављене и зубу времена остављене, подигне, да их у зидове нове, црквене, гробљанске угради. Да упокојенима име сачува. И убрзо из земље изникну предивна црква, све са старим споменицима у фасаду уграђеним, опојасаним! Овакве ројне приче поколењима остадоше о градитељу оцу Миру, о овим његовим црквама новим, али и о илињској у Доњој Трепчи и сретењској у Соколићима...
Намах звона моћна утихнуше на цркви саборној, прељанској и на крајпуташици. Убрзо звона на цркви гробљанској забрујаше кад колона непрегледна пристиже. То своје најмилије, свештенство и парохијане, последњи пут гробљу прељанском предводише врли прота Мирослав. Рāка већ бејаше ископана крај јужног зида Лазарице, једне од пет његових звездица православних. Споменици, што вековима у земљи и трави закровито дремаху, захваљујући њему, сада блисташе са зидова цркве, окупани јарким септембарским сунцем. По молби породице, речима дирљивим, бираним, о искушењима животним и подвизима његовим, речима узвишеним, из Псалтира и других књига премудрих, беседише др Владимир Димитријевић. Док је сандук лагано клизио управо на место које је прота Мирослав још за живота себи одабрао, из стотина грла, овог пута предвођених умилним гласовима монахиња, сестрица Христових, сложно се заори:„Христос воскресе из мртвих...!“
На крају, кад се сви од свежег, гроба преплављеног цвећем, удаљише, удовица, протиница Светлана приђе крсту. На трен је земна туга обузе, преплави. Сети се недавно упокојених родитеља својих, проте Милуна Павлашевића и његове врле протинице. Десном руком се на врх крста ослони, а глава њена лагано ка свежем гробу клону. Али, убрзо се придиже, уздигну, прекрсти и ка небу поглед уздиже, јер се посвуда око нас, ваљда чак тамо до Вујна и Островице, непрестано и даље орило: „Христос воскресе из мртвих...!“
др Слободан Радуловић
