Упокојио се у Господу Георгије Максимовић

Георгије Максимовић-Макса, један од најзначајнијих диригената и композитора српске духовне музике после Другог светског рата, упокојио се у Господу 19. фебруара 2014. године.

Рођен је 1929. год. у Земуну. Пореклом је из свештеничке породице Максимовића из Черевића под Фрушком гором, на обали Дунава.

Музичку академију је завршио у Београду 1951. г. у класи чувених професора Војислава Илића и Марка Тајчевића. По завршетку школовања радио је као наставник музике у школама у Земуну, где и почиње с радом као диригент у Земунском позоришту. Упоредо ради са црквеним хоровима, што није било популарно за оно време. Међутим, то њему није сметало, и управо му је рад у Цркви, на пољу духовне музике, донео највише успеха, због чега је постао познат не само код нас и у региону, већ и шире.

Упознао сам га 1982. г. у Богословији Св. Саве у Београду, где је водио хор Богословије. Упоредо је водио и хор београдских свештеника, који је, захваљујући њему, постао веома познат;  наступао је тамо где до тада нису могли многи хорови. Чак су добили надимак тихог дипломате, јер су појали у земљама где званична дипломатија тадашње Југославије није била добродошла. Немачка телевизија је уместо вечерњег дневника емитовала концерт хора београдских свештеника под диригентском палицом Георгија Максимовића!

Хор је снимио осам албума, наступао је по Европи, Америци и Аустралији. Одржао је небројене концерте по концертним дворанама бивше Југославије, наравно и на свима свечаностима, како црквеним тако и народним. Све то говори о квалитету хора, али и томе да иза тога стоји уметник великог талента који је, осим труда и рада, улагао и велику љубав. Имао је дар да привуче људе у хор, да их научи да воле и гаје хорску музику. Наравно, сва своја знања је настојао да пренесе и нама млађима, па је и хор Богословије Св. Саве у то време био на гласу.

Био је на челу још три београдска хора: Првог београдског певачког друштва, хора при цркви Покрова Пресвете Богородице и хора „Обилић“.

По стилу извођења црквене духовне музике био је јединствен. То се могло препознати у врло тихом (пијанисимо) појању, са повременим динамичким градацијама до врло јаког (фортисимо) појања. То је био његов стил на чему је инсистирао. Нарочито је тражио да певање буде без даха, што је јако тешко и професионалцима, а камо ли нама  аматерима. Међутим, са њим је све ишло лако.

После београдских, поч. Макса води сремске хорове: хор Богословије Св. Арсенија у Сремским Карловцима, па хор ,,Слаткопојци“, затим хор Завичајног музеја из Черевића, хор Епархије сремске „Св. Николај“ у Сремским Карловцима их на крају, хор ,,Миленко“, такође из Черевића. Са три последња хора је постигао до тада невиђени успех по Русији и у земљама из окружења. Русима се, поред диригента-аутора, представио и као интерпретатор руске духовне и световне музике, која није била дозвољена у СССР-у. Публика, како лаици тако и стручни њен део, била је затечена аутентичним извођењем, које је изазвало бурне емоције - радост, сузе и небројене аплаузе, јер је имала прилику поново да чује нешто што су многи Руси заборавили. Многа места су тада најављивала долазак великог српског уметника. Напоменућемо само најважнија: Москва: Академија наука и уметности, Универзитет Ломоносов, Музичка академија, манастири и храмови у Москви. Даље, Петроград: Духовна академија, Сала петербуршке филхармоније - Глинка, сви царски дворци у Петрограду и околини, храмови и манастири, Кронштат, Виборг. Градови: Новгород, Вороњеж, Задонск, Ростов, Новочеркаск, Старочеркаск, Батајск, Шахти и Тагањрог. Познате су и посете Сентандреји у Мађарској, Бугарској, Румунији и Грчкој, а  наступима у Србији нема броја.

За овакав рад и успех нису изостајала ни признања. Ево најважнијих: грамата патријарха Павла за 50 година уметничког рада, орден руског патријарха Пимена са златни сатом и иницијалима за композицију Достојно јест, орден антиохијског патријарха, румунског патријарха, Савеза композитора Русије, прва награда за ауторски рад  на фестивалу Хорови међу фрескама, орден Геогијевског реда - Петроград, орден Св. Арсенија и орден Св. Саве.

Његова ауторска дела су: Литургија за мушки хор, Литургија за мешовити хор, Опело за мушки хор, као и многе друге соло композиције и обраде не само црквене духовне музике, него и народне, староградске, руске и козачке. Не смемо заборавити једно од најлепших његових дела, а то је песма Дунаву, за коју је поч. Георгије написао и текст.

Захваљујући многобројним наступима, постоји више видео и аудио записа који сведоче о овом великом прегаоцу на пољу унапређивања српске црквене и уопште музике у хорској интерпретацији. Наравно, све се то може наћи и у писаном виду, јер је поч. Макса сва своја музичка остварења, наравно, забележио нотним системом.

Композитор и диригент Георгије Максимовић упокојио се у Господу 19. фебруара 2014. године.

Наша Црква остаје без свог осведоченог члана; његова породица без великог домаћина, супруга, оца, деде, зета, а ми, његови ђаци, хористи и пријатељи, без нашег Максе. Радио је на музичком старању до последњих часова свога живота.

На опелу у вољеном Черевићу, уз учешће  великог броја свештеника, пријатеља и сарадника, у име Патријарха српског Иринеја опростио се Eпископ ремезијански Андреј, а у име Епископа сремског Василија протојереј–ставрофор Божа Совиљ.

протојереј  Миодраг Нешић, парох  борчански