Упокојио се у Господу проф. Слободан Мирковић

Упокојио се у Господу проф. Слободан Мирковић, професор Богословије у Фочи (29. април 1972. - 29. април 2014.)

Са жалошћу вас обавијештавамо да се дана 29. априла 2014. године, послије краће и тешке болести, у 42. години живота, упокојио Слободан Мирковић, дугогодишњи професор Богословије „Светог Патра Дабробосанског“ у Фочи. Опијело је служено 1. маја 2014. год. у храму Рођења Пресвете Богородице у Вишеграду,  а чин сахране је обављен исти дан на гробљу у Косову Пољу код Вишеграда, уз присуство великог броја свештенослужитеља, од којих су многи били његови ђаци, као и неколико стотина вјерника, који су дошли да се помоле за његов вјечни покој.Слободан Мирковић ће остати упамћен превасходно као човјек Цркве. Током цијелог свог живота трудио се да у себи оствари врлине, које треба да красе сваког хришћанина, увијек инсистирајући на учешћу у светотајинском животу Цркве. Из ове његове црквености, произилазиле су његове остале карактеристике.

Био је узоран син, а након што је ступио у брак, и добар и одан муж супрузи Наташи, те брижан отац њихово четворо дјеце, која су била и остала украс заједнице у којој су живјели. Био је поштован пријатељ и сарадник, и они који су га у том капацитету познавали, знали су да су у њему увијек могли наћи ослонац.

Слободан Мирковић, или Слобо – како су га многи знали, био је и духовни отац својим ђацима. Ми, који смо имали прилику да га имамо за професора, памтимо га као некога ко је увијек био ту да благом ријечју упути, подигне и ободри. У свом приступу према ђацима, као и животу уопште, увијек се водио начелима Јеванђелске благости. О томе најбоље свједоче ријечи, које је записао један од његових некадашњих ђака (Никола Предолац), након што је сазнао за његово упокојење: "Човек, који је својом добротом и благошћу сведочио оно што је проповедао, чији срдачан и искрен осмех је знао да утеши свакога, чистодушан попут детета, свима је био ближњи, свима пријатељ, раме за плакање, својим ученицима био је други ОТАЦ, професор, чија је реч била блага, тако питка да се Христова наука кроз њу морала усадити у свачија срца...“ И заиста, међу нама, његовим бившим и садашњим ђацима, нема онога који се не би сложио са овим ријечима.

Наш драги професор се преселио у небеска насеља, а нама који остајемо у овоземаљском животу, треба да буде на понос што смо се удостојили живљења са оваквим човјеком. Драги наш професоре, нека те Господ настани у царство своје и подари вјечни покој!

Вјекослав Јовановић, проф.