Упокојио се у Господу протојереј – ставрофор Бранислав Говедарица

Прота Бранко родио се у селу Братач код Невесиња 25. јула 1935. године. Богословију је завршио у Призрену 1956. године и тако постао један од четрнаест свештеника из породице Говедарицa. Прва свештеничка дужност му је била у родном Невесињу, парохија Кифиноселско – заломска. Ту је провео читавих четрнаест година, од 1958. до 1972. године, када прелази у Мостар, гдје убрзо постаје старјешина Саборног храма Свете Тројице.

На тој дужности је служио до 1981. године, када долази у Београд, гдје преузима старјешинство у храму Свете Тројице у улици Господара Вучића на Вождовцу.

Због вишегодишње ревносне службе, 1990. године бива одликован чином протојереј – ставрофор.

Тих година, поред редовних свештеничких обавеза, прота Бранко води још једну велику борбу – за повраћај одузете црквене имовине. Тако је, у највећој мјери захваљујући његовом труду, Цркви враћена парцела на локацији Пашино (Лекино) брдо на Вождовцу. На протин предлог, а по Благослову блаженопочившег патријарха Павла, на тој локацији је саграђен храм Преображења Господњег, чија је градња трајала од 2000. до 2005. године. Свим административним и другим радовима у градњи храма руководио је прота Бранко. Он је био и његов први старјешина. А за сво то вријеме обављао је своје редовне дужности старјешине храма Свете Тројице.
Године 2000. године патријарх Павле га је одликовао правом ношења Напрсног крста.

Исцрпљен вишегодишњим напорним радом и већ нарушеног здравља, у заслужену пензију одлази 2007. године, након безмало пуних педесет година предане службе Богу и свом народу.

На проту Бранка најљепша сјећања његоваће на хиљаде његових парохијана – од оних из најудаљенијих села његове прве парохије, до којих је долазио пјешице или на коњу, па до оних са којима је заједно градио нови храм Божији у престоном Београду.

У том истом храму служена му је и Заупокојена литургија дана 05. новембра, а началствовао је његово преосвештенство епископ хвостански Атанасије.
Сахрани на Централном гробљу у Београду присуствовало је више стотина људи.

Вјечни спомен многопоштованом проти Бранку Говедарици!

Зоран Јањић

Опроштајна реч на сахрани проти Бранку Говедарици 5. новембра 2011. године на Централном гробљу у Београду

Часно свештенство, породицо Говедарица, уважени парохијани и сви ви који сте слушали духовну и пастирску реч нашега протојереја – ставрофора Бранислава - Бранка Говедарице,

Делим са вама тугу што га губимо у овоземаљском животу, понос и срећу што смо га имали и познавали, а хришћанску радост и милину у његовом највишем чину пресељења са земље и прашине земног живота, трошног и пролазног, у висине небеског, рајског насеља – Господу на истину, светом Сави уз колено, у мнозину наших дивних предака, наших јунака, краљева, подвижника, мученика, наших пастира и архипастира.
Лако је теби, прото, душевном чистином и светлим ликом да стајеш пред њихово лице и суд Божански. Како ћеш нас из каљуге и земне прашине оправдати пред њима? Јесу ли твоје молитве, још за живота, биле довољне да оперу умрљане руке безбожника, за чијим сам невиним жртвама, браће по вери и крви - и њихове, и моје, и твоје, претурао вртаче и јаме и скрушеним мислима гледао у гротло понора реке Заломке, где су их бацали.

Хришћански и братски сведочио си о пострадалима; и људима и Господу, у твојим молитвама, јер си по светињи Цркве Христове говорио и исповедао само истину. Једну, једину и недељиву истину, које се држи наша света, православна мајчица Црква, колика год била сила безбожника.
Дични наш прото, ја не знам већи наук и веће учење, које смо могли од тебе да научимо, осим те истине. Јер, истина је Господ! И Господ је у истини.
Поред два брата и четири сестре, рођен си пре 76 година у породици Говедарица. Четрнаести свештеник по реду у домаћинској кући Говедарица!
Рођен у Херцеговини, Светог Саве дедовини, али те је сачекало време безумља, када је било опасно бити свештеник и верник.
Безбожни комунисти су ти убили стрица Риста. Убили оца Владимира, а вас шесторо сирочади, као пилиће, оставили, не само гладне и жедне, него обележене и жигосане мржњом и несрећом. Ти си, прото, само једно од сирочади Херцеговине, побијене од усташа и безбожника, којима је и то било мало, па су ти судили на правди Бога, а ти си још у то страшно време изабрао свештенички чин.
Колико је узвишена и вечна твоја жртва и слава! Колико су бедни и срамотни данас ти злотвори пред тобом, народом и Богом.

Зато не знам већи пример лепоте, морала, жртвовања са којим данас стојим пред твојом вечном кућом. Они су изабрали безумље и мржњу, а ти љубав, истину и пут Господу! Па, којем примеру ћемо се окренути?!
После Богословије у Призрену, своја хришћанска учења си донео у родну Херцеговину и то усред безумног насиља. Твој пртљаг донет у срцу из царског Призрена и свете Метохије изливао си на мирјане и та борба против безбожне силе није остала само начело, него свакодневна борба за голи живот. За твоје примере милосрђа и утехе жртвама била би неопходна читава књига. Но, ти би ми замерио, јер ти хришћански не доликује да се гордиш за добра дела своја. Рекао би: ''Нека, све види Бог!''
И, заиста, Бог све види и Бог све памти и Његов суд је вечан и праведан.
Неуморно у вери својој пронашао си отети и загубљени посед црквени на Пашином брду, изборио се, окупио дародавце и приложнике и оставио нам још једну кућу Господњу, храм Преображења Господњег.

Мирно је прота склопио своје уморне руке. У њима је крст, крст му је у срцу, крст му је у последњим мислима, крст му је више главе, крст му је на земљи и небу... ''А и књиге му нису оне нове, обичне поповске, него... оне старе, староставне. Слова и молитве се расипају путевима где је ходио, где год је стао и пролазио''', како за старога проту посведочи перо чича Јанка Веселиновића, под оном старом липом, на другом крају српске земље.
Ето, такав је и наш прота Бранко био и јесте! Алелуја.
Нека му је вечан помен! Нека му је лака земља, нека му Бог души опрости и подари красоте рајског насеља, страдалнику, рабу Божијем, проти Бранку Говедарици. Амин.

Василије Куљић

Извор: Епархија захумско-херцеговачка