Уредбе и прописи Митрополије београдске 1857-1876

Публиковани извори у другој књизи библиотеке "Архива Епархије браничевске" хронолошки се надовезују на оне из претходне публикације, а односе се на период од 1857. до 1876. године, када је Пожаревац, у црквено-административном погледу, као седиште Окружног протопрезвитерата, био у саставу Митрополије београдске.

Извори припадају истој тематској целини, и односе се на уредбе, прописе, правила и решења Архијерејског Сабора које је Митрополија београдска, преко окружних протопрезвитера, прослеђивала подручном свештенству. Један мањи део ових докумената, али не у интегралном облику, донекле је познат научној јавности захваљујући митрополиту Михаилу, који их је у нешто сажетијој форми публиковао у Ручној свештеничкој књизи, објављеној 1867. године. С друге стране, поједина решења и одлуке Архијерејског Сабора су, на иницијативу митрополита Инокентија, штампане 1900. године у Зборнику правила, уредаба и наредаба Архијерејског Сабора православне српске цркве у Краљевини Србији (од 1839-1900).
Сагледавајући структуру и садржај публикованих извора, може се уочити широк спектар тема којих се дотичу, не само оних из црквене, већ и социјалне, политичке и културне историје. Свакако, највећи број докумената односи се на организационо устројство и црквено-административно уређење православне цркве у Кнежевини Србији, као и утврђивање верског и црквеног живота у складу са актуелном богословском и литургичком литературом, коју је Конзисторија редовно препоручивала свештенству путем расписа. Поред извора који се тичу унутрашњег уређења цркве, значајно место заузимају и циркулари захваљујући којима се на прави начин може сагледати просветно-едукативна улога цркве у конституисању индивидуалног и колективног идентитета српског друштва 19. века. У оквиру државног програма систематске верске и културно-просветне едукације, држава је преко институције цркве, која је, бринући о утврђивању вере и морала у народу, као залоге за духовни и материјални просперитет нације, имала ангажовану улогу и у свеопштем просвећивању поданика - од политичке и друштвене едукације до подизања нивоа свести о потреби одржавања хигијене и народног здравља. Занимљиве изворе представљају документи који осветљавају однос цркве према држави и владарима, међу којима посебно место имају они у којима се потврђује божанска ауторизација владарске власти кроз миропомазање и литургијско и богослужбено помињање...

Извор: Епархија браничевска