Урук - пет хиљада година најстаријег мегалополиса човечанства
Урук – метропола Гилгамешовог краљевства. Сензационална изложба у музеју „Пергамон“ у Берлину са више од 250.000 посетилаца
Хиљадама година Урук је био само литерарни топос. Клинастим писмом на глиненим плочицама испевани Еп о Гилгамешу прославља величину и сјај величанствене месопотамске метрополе зване Урук. Да овај опис митског текста није напросто хипербола, већ очаравајућа ставрност, могу се уверити посетиоци изложбе "URUK - 5000 Jahre Megacity" - „Урук – 5000 година мегалополиса“, у музеју „Пергамон“ у Берлину. Ова изложба тематизује мит, економију, архитектуру и религију древне оријенталне метрополе на обали Еуфрата. Један немачки оријенталист вели да Урук није место епифаније, већ епифанија сама.
Митски краљ-херој Гилгамеш, једном трећином човек и двема трећинама бог, положио је зидине Урука. Његова колосална скулптура од 5 метара (копија из Лувра) преноси већ на самом почетку изложбе узвишену слику о исполинској мери овог митског див-јунака. Праменови са локнама његове косе су симетрично раздељени, ноге, иако искошене, сугеришу активни покрет са загонетним осмехом на лицу. Изгледа да он голим рукама олако сапиње лава, који је и визуелни атрибут његове краљевске мајестетичности. Гилгамеш – митски краљ и ратник - делује непобедиво у свом џиновски импозантном стасу.
Ова изложба је конципирана тако да се њене развојне линије поклапају са наративом Епа о Гилгамешу, најстаријим епом човечанства. Минијатурни печати и рељефи од теракоте приповедају сагу о бруталном боју Гилгамеша са демонима Хумбаба и херојском отпору од напада небеског бика. Епизоде у којима Гилгамеш и његов пријатељ Енкиду у митолошком наративу војују за дрвеће од кедра као грађевински материјал за храм у Уруку, показаће се као пука литерарна фикција. У тим географским пределима није било кедра, већ је он морао бити увожен. У таквим детаљима је митолошки еп непоуздан.
Питања геометријске топографије Урука много су прецизнија: „Једном четвртином је град, другом врт, трећом речна долина и четвртом храм“, вели се у Епу о Гилгамешу, што се слаже са реконструисаном топографијом метрополе од непечене цигле.
Пре сто година отпочели су немачки археолози у Уруку, данашњем граду Варка, на југу Ирака, да испитују рано доба древне сумерске културе. Након што је Deutsche Orient-Gesellschaft (Немачко оријентално друштво) добило лиценцу од Османског царства да може отпочети са археолошким истраживањима, немачки тим је почео са ископавањима у новембру 1912. у Уруку. Због политичких неприлика и војних перипетија ти радови на археолошким ископавањима су до данас често бивали прекидани и у етапама настављани.
Археолошка ископавања
Захваљујући тим археолошким налазима, данас нам је познато да комплексне животне форме у урбаном простору – политички центар, високо развијена администрација, подела рада, масовна производња, репрезентативна архитектура и религиозни центри стари пет хиљада година потичу из Урука. Међутим, не само развој градских облика живота, већ и откриће једног од најстаријих писама, тзв. клинастог писма, потиче из тог првог мегалополиса. Иако је до данас откопано мање од 5 процената велике површине мегалополиса, пронађени експонати/објекти одражавају богату слику древне оријенталне метрополе. Сходно ондашњој уобичајеној пракси, пронађени објекти су се нашли не само у музеју Пергамон у Берлину, већ и у „Урук-Варка-збирци“, поседу „Немачког археолошког института“ при Универзитету у Хајделбергу. Захваљујући сарадњи неколико установа, сада су први пут изложени објекти из различитих збирки. Реч је о British Museum London, Ashmolean Museum Oxford и Musée du Louvre Paris. Настанак, развој и процват најстарије метрополе у историји човечанства пре 5000 година, као и њено посебно место у свету древног Оријента, стоји у средишту ове посебне изложбе која је отворена од 25. маја до 8. септембра у музеју „Пергамон“ у Берлину.
Изложба у Берлину
Берлин је прва етапа ове посебне изложбе, која ће након изложбе у Манхајму ове јесени, постати део сталне поставке у јужном крилу музејa Пергамон. У том одсеку се налазе, још од његовог отварања 1930. г., реконструкције преко 5000 година старе фасаде од глинених плоча, као и репрезентативна архитектура која је цветала у Уруку. У оквиру ове изложбе "URUK - 5000 Jahre Megacity" изложена је и виртуелна пројекција овог првог урбаног мегалополиса. Овде ваља посебно истаћи темељно припремљени каталог под редакцијом четворо приређивача - Nicola Crüsemann, Margarete van Ess, Markus Hilgert и Beate Salje - објављен под насловом – „Uruk - 5000 Jahre Megacity“ (Michael Imhof Verlag 2013), под патронатом Curt-Engelhorn-Stiftung при Reiss-Engelhorn-Museen у Манхајму, као и подршком Немачког археолошког института – Оделења за Оријент, и Немачког археолошког друштва и Блискоисточног азијског музеја при Staatliche Museen zu Berlin. У овом каталогу су сабрани резултати вишедеценијског истраживања овог древног локалитета који се општеприхваћено сматра најстаријим мегалополисом човечанства.
Еп о Гилгамешу: мит, дело и предање
„Еп о Гилгамешу“ нема само посебно место међу делима древне оријенталне књижевности, већ и трајну фасцинацију и релевантност у целокупној светској књижевности. Аутор ове компактне студије – Валтер Залабергер: „Еп о Гилгамешу: мит, дело и предање“ - „Das Gilgamesch-Epos: Mythos, Werk und Tradition“. C.H,. Beck, München 2013. – редовни је професор асирологије на Лудвиг-Максимилијановом универзитету у Минхену, подухватио се задатка да на примеру Епа о Гилгамешу напише „Увод у књижевност и културу Месопотамије“. При томе је аутору пре стало до описа основа и посебности древних оријенталних писама, но до текстуално иманентног тумачења Епа о Гилгамешу или исцрпног дискутовања о њему.
Бављење овим епом отпочело је након тога што је енглески асиролог и археолог Џорџ Смит 1872. г. у граду Ниниви пронашао у рушевинама 612. г. пре Христа разваљене дворце асирског цара Асурбанипала (Aššur-bāni-apli, 668 – 627 пре Хр.) једну глинену плочу исписану клинастим писмом на старовавилонско-акадском језику. Потом је пронађено још једанаест глинених плоча и других фрагмeната на варијантама са хетитским и хуритским елементима. О чему је реч у „Епу о Гилгамешу“?
Спектар литерарних мотива у овом најстаријем сачуваном спису светске књижевности обухвата власт и њену злоупотребу, пријатељство и потрагу за вечним животом, као и безуспешност људског стремљења пред неумитном фактичношћу смрти. Још сажетије речено - лајтмотив овога епа је смрт. Краљ Урука, Гилгамеш, једном трећином људске и двема трећинама божанске природе, изгубио је најбољег пријатеља, Енкидуа, који умире после силног заједничког војевања и легендарних победа. Гилгамеш је, пре но што је срео Енкидуа, био суров и омражен тиранин. Сви поданици су трпели његову дивљу самовољу и злостављање, напосе жене којима се насилно наслађивао по неписаном ius primae noctis.
Но хуманизација, односно преображај из архаичног варварства у цивилизовано опхођење оствариће се кроз пријатељство. Гилгамеш ће се очовечити и уљудити, односно хуманизовати. Потом ће Енкиду отићи у подземни свет. Тужан због губитка пријатеља и у стрепњи за сопствену будућност, Гилгамеш јури степама. На крају, кад љубав у њему надјача смрт, одлази код Утнапиштима, човека који је преживео потоп, и који живи на острву блажене вечности, односно бесмртности. Ту добије трав(к)у бесмртности, коју би човекољубиво желео да подели са остатком човечанства, јер Гилгамеш није више негдашњи окрутни деспот, него љубављу преображени сабрат свих људи, односно узорни филантроп.
Утнапиштим ставља Гилгамеша на испит следећим задатком: шест дана и седам ноћи он не сме заспати. Но преморени Гилгамеш одмах заспи показавши да није кадар ни да сан надјача, а поготово не да победи смрт. Док се Гилгамеш купао, змија му украде трав(к)у бесмртности - на овом месту је паралела са змијом из Књиге Постања сасвим очигледна. Вративши се у свет људи, цар Урука се не може смирити, већ хита у земљу мртвих, да се сретне са Енкидуом. А кад се сретну, душа пријатељева му саопштава да, кад би Гилгамеш знао какви су закони на снази у свету сени, сео би и заплакао.
Чини се да су епови о историји пријатељства и љубави, величини и смрти били loci communes у културним језицима Оријента. Еп је у био најпре у усменој традицији негован и преношен, те је, као и Хомерови епови, био део литерарног канона. Као што су и Хомерови епови почетак писане историје Грка, тако је и Еп о Гилгамешу, великом цару Урука за Сумерце, Вавилонце и Асирце почетак њиховог литерарног предања и тиме уједно и вавилонски национални еп. Многи, пак, овај еп сматрају медитацијом о смрти у форми трагедије.
Има тумача који Еп о Гилгамешу виде као дериват мита о сунцу, у специјалној форми мита о диоскурима (сунцу и месецу). Веома је распрострањена теза о 12 таблица као 12 кругова зодијака, односно 12 позиција сунца у току циклуса од 12 месеци у години. Тема о Гилгамешу је очигледно присутна у многим древним културама као астрално-митолошки мотив. Паралела са Хомером је исцрпно испитивана. Тако више тумача виде да су првих седам таблица „Епа о Гилгамешу“ структурално аналогни са „Илијадом“ и пет последњих таблица са „Одисејом“.
Залебергер у првом поглављу најпре сажето описује теме дванаест таблица у новом преводу који је сачињен по узору на акрибично енглеско издање које је припремио Andrew R. George: The Babylonian Gilgamesh Epic: Introduction, Critical Edition and Cuneiform Texts [2 vols.; Oxford: Oxford University Press 2003] и које се, иако то није, незванично сматра за editio princeps. Изгледа да је богатство фрагмената и варијанти у том издању парадигматично за сва даља изучавања овог епа.
Друго поглавље је посвећено расветљењу основних појмова, као и аспектима културног контекста и религије. Појмови као што су „Месопотамија“, „клинасто писмо“, „сумерски“, „акадски“ детаљно су објашњени, а Гилгамешови ставови и појединачне епизоде епа доведене у међусобни фабулативни однос. „Град“ као центар месопотамске културе и друштва биће сучељен са „степом“ која, иако место посебне чистоте, представља изазов и опреку цивилизованом животу, као и „брдовити предели“, који су због својих штедрих природних богатстава били циљ свих месопотамских владалаца. У овом поглављу су осветљени и поједини апсекти космологије епа.
У одсеку „свет богова“ Залабергер описује најзначајнија божанства месопотамског Пантеона, између осталих, Ану, Енил, Ea или женско божанство које се појављује под различитим именима Белетил, Аруру, Мамитум, Иштар/Инана, Шмаш/Уту, Син/Нана. У трећем поглављу краљ Гилгамеш је осветљен и као литерарна и као историјска фигура. „Еп не описује перфектног јунака, већ у оштрим контрастима човека са посебним способностима и великим манама, који побеђује, али и пати.“ Етимолошка анализа имена показује да у акадској форми име Gilgameš/s потиче из сумерског (Pa)bilgames, што значи „предак по очевој линији и млади јунак“. Што се аутентичних историографских извора тиче, ту је аутор скептичан, те вели да се не може доказати да је Гилгамеш доиста био историјски краљ.
У четвртом поглављу аутор испитује дугу традицију сумерских и акадских приповедака о Гилгамешу које су се у етапама формирале. Прва етапа је била обједињење митског наратива, друга његово проширење и трећа преиначење смисла.
У петом поглављу Залабергер извештава о ауторима, распрострањеној школи кописта и преписивача у сумерској књижевности, као и питањима његовог канона.
У шестом поглављу Залебергер нуди литерарну карактеризацију текста епа. Што се жанровске категоризације „еп“ тиче, ту је он принципијелно сагласан. У кратким одсецима биће речи и о односу приповедача и слушаоца, као и о сликовитости језика овога епа.
У седмом поглављу ће Залабергер ставити у фокус тему „Човек у Епу о Гилгамешу“, полазећи од целокупног контекста месопотамске културе. Јунак Гилгамеш ће бити осветљен са једне стране у односу на своју мајку Нинсун, са друге у односу на свог пријатеља Енкиду. Залабергер види у Гилгамешу прототип неожењеног младог човека, адолесцента у фази између детињства и оснивања сопствене породице. У овом поглављу ће бити речи и о пракси сахрањивања и култу мртвих у месопотамској култури.
У последњем, осмом поглављу ће бити речи о рецепцији епа у књижевности древног Оријента.
Укупно узевши, ова темељна студија не нуди само јасан увид у садржај и структуралне особености једног од најзначајнијих споменика светске књижевности, већ и сажет увод у најбитније аспекте књижевности и историје културе Месопотамије.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
