Устоличен Епископ славонски г. Јован

Данас је торжествено уведен у трон Епископа пакрачко-славонских Његово Преосвештенство г. Јован.

Напомена читаоцима: Извештај је допуњен беседом новоустоличеног Епископа славонског, Његовог Преосвештенства г. Јована

Светом Литургијом у Саборној цркви Свете Тројице у Пакрацу началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, а саслуживали су Високопреосвећена господа Архиепископ Макарије и Митрополити црногорско-приморски Амфилохије и загребачко-љубљански Порфирије, Преосвећена господа Епископи канадски Георгије, осечко-пољски и барањски Лукијан, будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, бихаћко-петровачки Атанасије, далматински Фотије, рашко-призренски Теодосије, западноамерички Максим, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, средњоевропски Сергије, тимочки Иларион, моравички Антоније, брегалничи Марко, стобијски Давид, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, као и архимандрити изабрани Епископ јегарски Јероним и игуман студенички Тихон.

Такође, молитве Господу су приносили и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, старешина београдске Саборне цркве прота Петар Лукић, свештенство епархија Славонске, Шумадијске, Бачке и Рашко-призренске, архиђакон Силуан, протођакони Радош Младеновић и Игор Давидовић, као и ђакони Владимир Руменић и Александар Секулић.

Свечаном богослужењу присуствовали су изасланик Председника Републике Србије гђа Јасмина Митровић-Марић, изасланик Председника Републике гђа Аница Малиновић, министар спољних послова г. Ивица Дачић, председник Републике Српске г. Милорад Додик, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, председник Српског народног већа г. Милорад Пуповац, градоначелници Пакраца и Липика, представници Римокатоличке цркве и верских заједница, локалне власти и многобројни гости.

Светој Литургији присуствовали су надбискуп митрополит ђаковачко-осјечки монсињор др Ђуро Хранић, бискуп пожешки монсињор др Антун Шкворчевић и жупник пакрачки монсињор Матија Јурковић, као и бискуп Јасмин Милић из Протестантске реформиране кршћанске цркве у Хрватској. Из Енглеске је дошао лорд бискуп лондонски др Ричард Чартрес чије познанство са еп. Јованом датира од лета, по српски народ трагичне1999. када је лондонски бискуп био на челу групе бискупа Англиканске цркве који су посетили распето Косово и Метохију и у сусрету са патријархом Павлом и митрополитом Амфилохијем исказали своје људско и хришћанко саосећање због патње и страдања. Бискупи пожешки и лондонски су поздравили новог славонског владику и честитали устоличење, свечаним говорима током празничне трпезе.

Верни народ је пристигао из свих околних места, али и Београда захваљујући пожртвованој организацији г. Зорана Вучића.

Предајући жезал у руке новоустоличеног Епископа славонског, Патријарх српски г. Иринеј је истакао да владика Јован познаје историју страдалног народа тог краја. Патријарх је подсетио да је паства Епархије славонске малена и раштркана по целом свету, и нагласио да је дужност сваког свештенослужитеља да брине о свакој души хришћанској, а тим више надлежног Архијереја. Отуда је Патријарх српски поручио новом брату у Христу и саслужитељу да брине о својој пастви и чува светиње за које многи пострадаше. Сећајући се Новомученика јасеновачких патријарх Иринеј је упутио молитву Господу да се таква трагедија нигде у свету не понови.

Уследила је беседа новоустоличеног Епископа славонског, Његовог Преосвештенства г. Јована, коју преносимо у целини:

О олтару правом на камену крвавом, о икони и обновљењу

”Слиједећи пророчким изрекама, идући за апостолским поукама и сљедујући јеванђелским повијестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели “כֹחַ יַחֲלִיפוּ וּלְאֻמִּים אִיִּים אֵלַי הַחֲרִישׁוּ” - да се ”обнављају острва Богу” (Исаија 41:1), подразумијевајући под тим Цркве од незнабожаца. А Цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа православних који су у њима, и пјесме и славословља којима они служе Богу. A и Апостол, то исто поучавајући, заповиједа да ”ходимо у обновљењу живота” и ”ако је ко у Христу нова твар нека се обнавља” (Римљанима 6:4, 2. Коринћанима 5:17). Господње пак ријечи, показујући пророчко стање, веле: ”Бјеше празник обновљења у Јерусалиму, и бјеше зима” (Јован 10:22).”[1]

A празник обновљења, Ваша Светости, браћо архијереји и браћо свештеници, би зачет заиста у зиму, у вријеме Макавеја, када у Светом Граду бjеше подигнут ”олтар прави на камен крвави”: када свештеник Елазар који је ”раније испред народа приносно жртве и молио се, принесе себе као најсавршенију жртву Богу, очиститељну за сав народ,”[2] Он тада приведе Саломонију и дјецу њену да ”за отачку вјеру и Закон”[3] по цијену живота одбију идолску жртву на коју их присиљаваху незнабошци који бјеху и јерусалимски храм тада заузели и оскврнили, и да својом мученичком крвљу освештају Име – השם קידוש - које је изнад сваког Имена.

А за спомен остаде да је о обновљењу храма у Јерусалиму, након што он би повраћен и обновљен и посвећен од Макавеја, осам дана кандило чудесно горило од уља које се само обнављало, на број oних које је свештеник Елеазар повео у мучеништво које до дан данас свједочи, по ријечима Великога Григорија да ”ниједан од оних који су пре Христова доласка скончали, није то савршенство постигао без вјере у Христа Месију”.[4]

A да би ту љубав према подвижничким страдалницима имали и у овој Панонији у којој смо се окупили данас, браћо и сестре, то учини онај народ и узраст, који у младим вијековима хришћанства бјеше у Сопиани и Сирмиуму ”јавно нападан и потајно изложен засједама” оних који порицаху пуноћу божанства Христова слиједећи свога учитеља, безумногa Арија, као што ће и сваки крвомутник у Цркви до дана данашњега да своје злосторство започне порицањем пуноће и једносуштности божанске и људске природе Христове.   

Била је то у Панонији ”зима духовна у којој непријатељи Божији изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља,”[5] када је Амвросије, епископ Милана, преко свога престоног града и краја из Рима пренио славу мученика у Илирик, да би у мученицимама као у најсавршенијим иконама Христовим, ми у Панонији и Илирику, од Печуја до Бешке и од Сардике до Солуна увидјели и у дјелима руку хришћана разасутим по древним некрополама посвједочили ”страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побјеђен васкрсењем, само спасење које је наш Први Подвигоположник и Вјенцедавац извршио посред земље,”[6] што ће рећи у Светом Граду - הקודש עיר – за који и Никон Јерусалимац свједочи да је око васељене.

А када су на почетку Часног Поста 863. године Света Браћа, заштитници Европе, предводећи Петочисленике, са западне капије Цариграда, кренула ка Великој Моравској носећи са собом богословље иконе потврђено у њиховом покољењу и пред њиховим очима Побједом иконопоштовања и Синодиком Православља, ромејску културу и на глагољицу преведена Свештена Писма, почевши од светајних ријечи да ”Искони бје Слово”, преводећи успут и ”тајну службу” Тајне Вечере обрела је Панонију у каролиншком умовању у коме је поштовање икона ”представљало саблазан за оне који обожавају или поштују само оно што виде”.[7]

Распете између adoratio, veneratio и decoratio, не схватавши ”љубовное почитание” иконе које прелази на прволик, Libri Carolini су се умјесто на ”царском путу” о коме су казивале, обреле на ничијој земљи у коме је незнабожачка умјетност сачувала своју паганску душу, преобразивши се у, како је умјетник рекао, ”oltar laži ki oblike množi”, кога “razbiti mogoče oltarja ni”.[8]

И као што Аврам добровољно приношаше једнога, мада јединца и обећанога, Јицха’ака, ”онога који ће се смејати”, онога на кога се односило обећање, тако су и Света Браћа принијела себе на жртву Истини, проповједајући и у Славонији, по предању, освештавши место на коме данас молитве узноси манастир Света Ана, и страдањем свједочећи и потврђујући своје ријечи, и учећи нас да се помажемо старозавјетним повијестима, али и новозавјетним, и ”одасвуд, као пчела, да сабирамо оно најкорисније за фино прављење и заслађивање јединствене свијеће, да би и Старим и Новим Заветом био добро поштован у нама Бог.”[9]

А тај Бог у нама, односно образ и подобије његово уписано у човјека, никада није засјао у славонским и панонским равницама и брдима, као у наше вријеме и пред нашим очима. Прво када је Вукашин Мандрапа, сељак из Клепаца у Херцеговини, дошавши у Јасеновцу под нож мучитеља, с миром и праштањем Богочовека распетога на крсту поручио своме џелату ”Само ти, синко, ради свој посао!” И други пут, када је из Славонији на свијет дошао и из ње у свијет кренуо Патријарх Српски Павле, позивајући нас и васколику васељену да будемо људи, људи по образу и подобију Божијем, који своју богоподобност не дају ни по цијену страдања, смрти и нестанка са земаљског шара.

И ево нас, Ваша Светости и браћо и сестре, у обновљеном и обнављаном дому Тројице у Пакрацу, престоном дому Пожешке, Пакрачке и Славонске Епископије, призивајући прамученике Макавеје, питајући се исконским Словом Свете Браће, и стојећи под крстом Вукашина и Павла, и видјећи у њима тек првине и коријен жртава које нам предстоје, понављамо ријечи нашега предшасника, једнога од многих великих који су украсили Славонију, да ”морамо да горимо у жељи да се сви спасу кроз Цркву - као богочовјечански организам коме је глава једино сам Господ Исус Христос, а ми сви удови тога тела,”[10] али понављајући и да нам је ”процвјетало рано прољеће благодати Божијих, у којима смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски рекли: ’Љето и прољеће ти си створио, сјети се овога’.”[11]