Васељенскост као одлика Православља

„Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду.“ (Дап 10,34-35) Врло често се може чути критика на рачун Православне Цркве да jој je својствен национализам, па чак и то да је пројекција православља у друштву национална ексклузивост и национална искључивост. Говори се о грчком или руском православљу тј. о православљу које готово увек има национални предзнак. Случајно, а некад и (зло)намерно, пренебрегава се чињеница да је особеност православља (а православље је Црква) васељенскост, саборност и универзалност.

Господ Исус Христос заповедио је својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт 28,19-20). Дакле, Христова спасоносна наука и порука упућена је не једном народу или неколиким народима, већ свим расама, нацијама, народима и племенима. Kада је Дух Свети сишао на Апостоле, присутни су чули „сваки свој језик у коме су се родили (...) о величанственим делима Божијим“ (Дап 2,3-11).

Радосна вест се не проповеда на само једном или два света језика, већ на сваком језику. Апостол Петар говори: „Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду“ (Дап 10,34-35). Једно од најупечатљивијих места у којима се говори о универзалном карактеру Христове науке јесу речи Светог Апостола Павла: „Вером у Исуса Христа сад сте сви синови Божији; јер сви ви који сте у Христа крштени – у Христа сте се обукли. Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу.“ (Гал 3,26-28). Откривење Јованово говори нам да ће на Другом Христовом доласку Христа славити „мноштво народа којег не може нико избројати, од свакога племена и рода и народа и језика“ (Отк 7,9-15).

ЦРКВА ЈЕ ВАСЕЉЕНСКА

И у Символу Вере исповедамо веру у „Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“. Црква, дакле, од својих почетака има васељенски и наднационални карактер. Tо не значи негирање националног идентитета, већ међусобно допуњавање. И Свети Апостол Павле за себе каже да је „Јеврејин од Јевреја“ (Филип 3,5). Ипак, иако свестан своје народности, проповедао је Јеванђеље свима, без разлике.

Васељенски карактер Цркве не значи да људи у православљу немају своју националну особеност, језик, културу, већ значи и то да су сви народи позвани да као такви приступе Цркви. Међутим, битно је подсетити управо на ту основну чињеницу да је Православна Црква као Брод Спасења отворена за све нације, народе, расе и племена. У првим вековима хришћанства управо је универзални карактер Христове науке допринео његовом ширењу не само по Римском Царству, које је било насељено најразличитијим народима и расама, него и ван његових граница све до Индије и Етиопије.

ПРАВОСЛАВЉЕ У НЕПРАВОСЛАВНИМ ЗЕМЉАМА

Многи су Православну Цркву навикли да посматрају као „националну установу“ резервисану само за источне или словенске народе, са својеврсним географским и језичким баријерама за све друге који не припадају том цивилизацијском кругу. Међутим, сведоци смо учесталијег прихватања православне вере од оних народа који традиционално нису православни То прихватање свакако није масовно као што је било нпр. крштење Руса, али међу западним народима: Американцима, Французима, Енглезима итд. данас постоји велики број православних верника, свештеника и епископа.

На америчком континенту, поред православних Американаца англоскасонског порекла, посебну пажњу привлаче староседеоци Аљаске православни Индијанци – Алеути, који су у додир са православљем дошли у 19. веку. На Аљасци има преко 25 000 православних.

Православна Црква има своје вернике, свештенике али и епископе и на афричком континетну (нарочито у Уганди, Танзанији, Кенији и Јужној Африци), међу црначким становништвом. Њихов број износи око 40 000.

Међу Кинезима, Јапанцима и Корејанцима такође постоји одређени број православних хришћана. Можда тај број није велики, поготово ако се узме у обзир укупан број становника ових земаља, али су тамошње заједнице живе и постоје и у врло тешким условима, нарочито у Кини.

У Латинској Америци, континенту који је географски прилично удаљен од традиционалних православних центара и без јаке православне емиграције, такође постоје православни верници и свештеници међу Мексиканцима, Кубанцима, Бразилцима.

Православна заједница је веома жива и у Индонезији, настала потпуно самоиницијативно као аутентични вапај за истинитом вером и Црквом у нехришћанском окружењу.

Сви ови примери говоре о националној и расној разноликости православних хришћана и васељенском, односно универзалном карактеру Православне Цркве.

ДОМАЋИ КОНТЕКСТ

Није потребно, међутим, позивати се само на православље у традиционално неправославним земљама, када постоје и бројни примери код нас у Србији. Иако се наша Помесна Црква назива Српском Православном Црквом, у оквиру ње постоји немали број верника који нису српске националности. Постоји велики број православних верника ромске националности, Влаха, Хрвата, Словенаца, Мађара и значајан број православних који потичу из мешовитих српско-хрватских и српско-мађарских бракова. Услед бројних историјско-политичких узрока долази и до поистовећивања нације са вером. Заборавља се да међу крштеним члановима наше Цркве постоје људи који нису српске националности, а православне су вере. Многи који би Српској Православној Цркви замерили етнофилетизам због коришћења префикса српски не знају да је наша Помесна Црква заправо вишенационална и да је одликује васељенскост.

ЗНАЧАЈ ПРИПАДНОСТИ ОДРЕЂЕНОМ НАРОДУ

Припадност одређеној нацији, народу, племену или раси у православљу нема суштински значај. Постојање аутокефалних Помесних Цркава као и хришћански корени бројних националних култура не значе апсолутизовање националног принципа у православљу. Сведоци смо, нажалост, бројних немилих догађаја у којима се националном принципу придаје претерани значај. Уосталом, зар и бројни расколи нису последица усконационалног схватања вере и Цркве? Између универзалног и националног треба да постоји равнотежа у којој се оба начела међусобно допуњују. У томе се никако не сме заборавити на универзалност Јеванђеља и у том забораву потиснути васељенскост као битна одлика православног хришћанства.

Извор: Православље