Васкрсење је вера у праведнији, лепши и хуманији свет
Ексклузивни интервју са Председником Републике Србије господином Томиславом Николићем
Шта велики хришћански празник Васкрс значи за Вас и како га прослављате?
Сваки празник је прилика да се окупи породица, да се окупе пријатељи и родбина, упознају људи, да се подели лепа реч, добије или пружи опроштај, да се миримо и пожелимо једни другима свако добро. Васкрс је први међу празницима, онај јединствени дан у години за који се припремамо и ишчкеујемо га са нестрпљењем и радошћу. Деца и унуци још на Литургији у цркви, а потом окупљени око стола, шарених јаја, песме и игре, живе своје најлепше будуће успомене које ће их, као мене данас, враћати у детињство сваког Васкрса. Зато је моја највећа жеља да ниједан човек празик васкрса Господњег не дочека сам.
Да ли Васкрс и пролеће буде у Вама веру у праведнији и лепши свет, у којем ћемо живети за друге, а не жртвовати друге нашим себичним циљевима?
Верујем у добро у људима. Верујем у Србију. Да није тако, тешко бих се прихватио овог посла пуног искушења. Само суштаство Васкрса не дозвољава ми да, иако смо као држава и народ више пута доживели историјске неправде, изгубим веру у праведнији и лепши, хуманији и честитији свет. Нико не може сам ни као појединац ни као народ. Свет је повезан природом - водом, ваздухом, али и идејама, учењима, информационим технологијама... Све што чиниш другима - себи чиниш дословно, јер ће ти се на овај или онај начин вратити. Човек са човеком дели планету као заједнички овоземаљски дом, зато мора да научи да даје и дели макар, за почетак, од два шарена јајета која има једно ономе који нема. Ко не уме да подели јабуку, неће умети да подели ни молитву, ни тугу ни радост. Себичност се враћа самоћом.
Шта бисте, поводом Васкрса, поручили Његовој Светости Патријарху српском господину Иринеју, епископима, свештенству и вреном народу?
Ко год од нас - од Његове Светости до верујућег грешног раба Божјег - склопи руке у молитву, нека у тим молитвама не заборави старе и нејаке, болесне и немоћне, нека не заборави оне који без посла, са кором хлеба на празном столу дочекују празник, нека се у молитвама сетимо свих који су у расејању, наше деце, наше једине отаџбине Србије за чији напредак, здраву нацију, пуне колевке и васкрс духовни молимо Господа. Нека наше молитве буду искрене, а поруке празника којим славимо Христово васкрснуће и победу над смрћу, поруке хришћанске љубави, вере и наде нека увек буду део нашег система вредности кад гледамо у друге људе и доносимо одлуке.
Црквена општина Диселдорфа прошле године је прославила пола века постојања у Немачкој, и неговања српске духовности и културе. Колико је, по Вашем мишљењу, важна спона између цркве и државе, посебно за народ који живи ван матице?
Где год живели, одређује вас порекло. Зато је изузетно важно да то порекло познајете, да на њега будете поносни. Као што чувате своје име, тако морате чувати свој језик, културу, обичаје, морате знати славну историју своје земље. Једино свесни себе и поносни на своје корене можете бити поштован и признат грађанин државе у којој живите. У том смислу, кроз историју, а и данас, наша Црква је била и остала сабиралиште Срба у расејању, кућа у којој се учи, чува, негује, сазнаје, славе празници. Црква је очувала наш народ широм света, била је центар комуне, заједнице, била и остала породица, парче српске земље далеко од матице. Ваша црквена општина која слави пола века постојања, са поносом броји више генерација Срба у Диселдорфу који нису заборавили свој језик, порекло, своје корене. Ваша улога, у том смислу, превазилази оквире Цркве као институције. Ви сте, попут већине црквених општина у свету, браниоци и чувари идентитета потомака првих емиграната са наших простора. А то је колико историјски толико и егзистенцијални задатак.
Познато је да је Ваша супруга, госпођа Драгица Николић, религиозна и дубоко хумана, и да се бави сакралном уметношћу. Који су Вам њени радови омиљени?
Драгица је урадила изванредан мозаик Богородице, који стоји у нашој кући поред икона. Видео сам мозаике у много храмова, нисам нескроман када кажем да је то један од најбољих.
У који манастир највише волите да свраћате? Да ли имате фреске које су Вам посебно драге?
У Србији посећујем манастире Дивостин, Вољавчу и Ковиљ. Једном годишње боравим на Хиландару. То сам радио раније, пре него што сам изабран за председника Републике а, хвала Богу, нашао сам времена и прошле године да одем. Хиландар и Света гора су нешто што носим дубоко у души, нека врста уточишта коме се враћам кад год живот пред мене и моју земљу постави изазове којима није лако одговорити.
Да ли је могућа симфонија државе, на чијем сте челу, и Цркве, у смислу општеграђанске рецепеције хришћанских вредности, трпељивости, толеранције, кроткости, праштања, друштвене солидарности и милосрђа са озбиљним социјалним програмом на бази егалитиризма?
Напредак и бољитак сваке заједнице почива у хармоничним односима државе и Цркве. Прецизније, у сагласју државе и свих верских конфесија које у њој постоје. Више је вера, али Бог је један. Више је верских заједница, али је Србија једна. Само ако, као већинска заједница православних, не заборавимо учење хришћанске љубави, ако своју веру волимо и негујемо, а друге поштујемо и разумемо, ето симфоније у једном од најзначајнијих сегмената живота сваке државе. Добробит грађана је императив и државе и цркве. Зато је неопходно да обе институције једна другу поштују и разумеју, да размењују мисли, савете и да сарађују не угрожавајући принцип секуларности. Много је црквених учења која су тек под другим именима добила своју пуну државну афирмацију. Тако се, на пример, доброчинство као хришћанска вредност преточило у менаџерски појам друштвено одговорних корпорација, милосрђе у хуманитарне организације, учење да смо једнаки рођени у друштвену стратегију названу једнаке шансе за све или у борбу против дискриминације различитих...
Држава Србија озбиљно се посветила организацији и прослављању свехришћанског јубилеја – 1700 година од доношења Миланског едикта. Да ли сте поносни што, као шеф државе, стојите иза тог пројекта?
Нову прилику за обележавање јубилеја Миланског едикта имаће нека друга држава тек за сто година. Зато ову нашу част коју смо заслужили и коју нам је васцели свет указао, морамо што креативније, што умније, што боље сагледати. Ово је јединствена прилика да променимо слику Србије у свету, да нас свет прихвати и заволи, јер имамо шансу да им представимо своју импозантну историју, али и своју садашњост, културу, веру, домаћинску традицију, посебности, свој карактер, баштину, своју лепу и срдачну земљу. Свој понос, али и огромну одговорност пред јединственом приликом и великим задатком делим са Његовом Светошћу, са којим сам копредседавајући Одбора за прославу јубилеја Миланског едикта.
Велика пажња усмерена је на Милански едикт, међутим, чини се да је нашим истричарима промакао још један велики јубилеј - 900 година од рођења Стефана Намање, родозачетника Србије. Шта би требало, по Вашем мишљењу, да се уради да би се и овај јубилеј долично забележио?
Нисам заборавио ни девет векова од рођења Стефана Немање ни два века Петра Петровића Његоша. И један и други су битно, судбински утицали на стварање нашег националног бића, сваки у своје доба. Држава ће се достојно одужити историјским личностим чији су јубилеји учинили част нашим животима. Не заборавите да нас догодине чека и обележавање стогодишњице Првог светског рата. Сећајући се својих предака, достојно и узвишено, уз учешће наше Цркве и комплетно реновирање спомен костурнице на Зебрњаку, прошле године смо обележили сто година Кумановске битке. Први сам председник Србије који је Дан победе у Великом рату дочекао на острву Видо, први који је походио Српску кућу на Крфу и уз војне почасти посетио гробље на Зејтинлику. Хоћу да кажем да се однос према историји, традицији, јубилејима и поносној прошлости мења. Ако сами не будемо чували себе, ако не будемо баштинили и истицали своје победе и чували сећање на своје хероје и жртве, на велике људе, нико то неће урадити уместо нас.
Проф. Горан Раденковић
Извор: Васкршњи број Гласника СПЦО Диселдорф
