Васкршња манифестација у Великој Плани.
На позив директора Економско-угоститељске школе „Вук Караџић“ – Велика Плана, госпође Александре Илић, чланови Одбора за просвету и културу Епархије браничевске су присуствовали традиционалној манифестацији „Најлепше васкршње јаје“, организованој на Велику среду, 16. априла 2014. године, у школском ресторану. Манифестација представља наградно такмичење у украшавању васкршњих јаја.
На такмичењу су учествовали ученици скоро свих основних школа са територије општине Велика Плана. Свечаности су присуствовали и директор школе „Надежда Петровић“ – Весна Илић, старешина Цркве у Великој Плани протојереј-ставрофор Зоран Тирнанић и локални координатор верске наставе ђакон Радомир Јанковић. На почетку, секретар нашег Одбора, протођакон Златко Матић, се присутнима обратио беседом, коју као својеврсну васкршњу честитку свим координаторима, вероучитељима и ученицима на територији наше Епархије, преносимо у целости:
Уважена директорка, часни оци, цењене колеге носиоци просвете, културе и науке овог града, представници општинске управе, учена господо професори, најдражи ученици,
Користим ову прилику да вам најпре пренесем срдачне поздраве и благослове нашег владике, епископа браничевског, г. Игнатија и његове поруке наде у васкрсење и љубави у Христу Исусу, Победиоцу смрти.
Већ више од 40 дана, од како је почео Велики Пост, ми ишчекујемо Христа, његов долазак и његово и наше Васкрсење. Особито интензивно то чинимо у данима ове Велике или Страдалне седмице, када су сви наши уздаси и погледи усмерени ка васкршњој, пасхалној ноћи, оној ноћи када се Велика субота преображава у Васкрс, јер она је ноћ светлија од дана, ноћ смисла и одговора на сва питања људског бића. А сума људске упитаности о себи, другоме, смислу и постојању, своди се на проблем свих проблема – на проблем смрти.
Све што човек чини, био тога свестан или не, желео то себи да призна или не, све у позадини има грчевиту борбу против смрти: и када се науком трудимо да продужимо живот, то чинимо јер смо свесни да је живот највећи дар и не желимо да се заврши; и када се свим облицима уметности боримо да нас неко дело наших руку надживи, то чинимо јер се бојимо заборава – те верне слике нашег ишчезнућа, што нам улива језу у кости; и када промишљамо ту реалност, филозофирамо о њој, то чинимо да бисмо увидели пут избегавања или, не дај Боже, мирења са „владарком ужаса“; чак и када се женимо, удајемо, зидамо домове и децу рађамо, опет је у позадини чежња за вечношћу и личним опстајањем…
Хришћани су људи који се крштавају и улазе у Цркву, јер верују да постоји један човек, који је проблем смрти решио на дефинитиван начин, њеним уништењем. Зато и носе његово име и само због тога остају у његовој заједници, без обзира на личне грехове њених чланова.
Богослужења Цркве у овом периоду приказују нам Христа, кога најближи пратилац издаје, кога људи муче, коме се његов изабрани народ руга, кога човек – његово створење, на послетку и убија. У тајни страдања Сина Божјег, Христа, на Велики петак, човек спознаје Тајну Бога у кога верује. Тај дан је показао зашто свога Бога, Свету Тројицу, називамо речју Љубав. Ништа друго, наиме, не може објаснити жељу Бесмртног да за своје створење прође кроз муку и умре, осим несхватљиве, божанске љубави. Са величанственошћу љубави увек заједно иде непрегледни океан слободе, најузвишеније сличности твари са Творцем. Ни по чему, наиме, нисмо ми и Бог слични, осим тиме што смо слободни до провокације: Бог до те мере да га ниједна људска теодицеја не може оправдати (ко ће оправдати Аушвиц?!), а ми до тих граница да Творцу кажемо: „Ти за мене не постојиш“. Управо у тој драми слободе, одвијају се мистерија Великог петка, као и тајна ћутања Велике суботе. „Бог не може да страда, божанска природа је нестрадална“, упозоравају нас филозофи. „Јахве не сме да умре, поништиће се све, стварање, историја, па и његов изабрани род“, подсећа нас старозаветни народ. Али, ми, са апостолом Павлом, проповедамо „Христа распетога, Јеврејима саблазан, а Јелинима лудост“ (1Кор 1, 23).
У чему је тајна? Тајна је, уважени пријатељи, у откривеној истини да је Бог у кога ми верујемо слободна личност. Он је изнад свих закона, мерила, правде или логике. Слободан је да живи вечно, али и да из љубави према нама умре за нас. Бога нашега, у кога верујемо, не одређује никаква судбина, сила, норма, принцип или идеја, па да се он понаша на основу такве законитости. Управо у томе лежи нада створеног света. Само Бог који је јачи од свих стега природе, може да постане човек, да ради људи прође животни пут човека, да окуси сву реалност живота своје творевине, па чак и смрт. Он то може, а због љубави према нама, то и хоће и то је учинио.
Син Божји, Господ Исус Христос креће на страдање, на пут неизвесности и сву своју наду полаже у Бога Оца. Будући да је себе без остатка и калкулисања поверио Оцу, Он га Духом Светим васкрсава у трећи дан након смрти. Од тог момента, па надаље, будући да је Христос и истинити човек, рођен слободним пристанком Марије Дјеве, макар један човек кличе: „Смрти, где ти је победа, отупео је твој жалац“. Људски род је јединствен и све оно што је могуће једном човеку, отворено је као могућност и свима осталима. Нада нашег васкрсења није празна, јер је Исус из Назарета васкрсао и јавио се својим ученицима, најпре апостолу Петру, па свим осталима. На питање доказа, одговарамо смело, подсећајући се невероватног преображаја апостола, у року од једне ноћи. Наиме, једанаесторица ученика се, након Христове смрти у Петак, разбежала, и иза стотину брава, као уплашени мишеви, стрепели су да их Римљани не нађу и не разапну их, као Исуса. У таквом исконском страху од смрти они проводе два дана. Шта им се то могло десити, питамо се, па да од зоре трећег дана, па до краја живота, они забораве на смрт, да не питајући више шта ће бити са њима или њиховим породицама, изађу из скровишта и јавно, по трговима и синагогама, проповедају тог истог Исуса, кога су се недавно постидели? Нешто или некога су видели… некога ко им је живот променио… не само њима, него и империји, цивилизацији, свету, космосу, творевини. Од тада се све другачије сагледава и мери, чак и године рачунамо, почев од Христа васкрслог.
Од тада се сва суштина људског умовања, ишчекивања и надања своди на две речи: Христос васкрсе! као и на потпуно слободан пристанак да се у тој реалности сагледа смисао живота, кроз одговор: Заиста (ваистину) васкрсе! То је знак распознавања оних који верују да у јединству са Христом могу да победе смрт, то је ознака личности, али и народа који се током историје није одрицао себе, своје Цркве и свог васкрсења. Ми смо народ који је одвајкада прослављао васкрсење Христово и своје, литургијским служењем, јер у православном искуству Литургија није сећање на један догађај из прошлости већ пре свега учествовање у њему као залог и предокус будућег Царства Божјег. Нека овај период црквене године буде прилика да се подсетимо истине о томе да постоји заједница која нас је очувала и изнедрила; сетимо се данас приче о томе како смо успели да опстанемо и очувамо име, и лично и народно. Нека свет види да имамо, носимо и можемо предати изворне поруке људима свога века, деци којој предајемо, коју образујемо по образу Онога који је васкрсао, младима које васпитавамо, свеобухватно хранимо.
Идеје напретка, прогреса, радости, песме, образовања, васпитања, узвишене естетике у име Христово и вечног живота, својствене су хришћанским народима, само зато што је све прожето вером у васкрсење, као љубав према другоме, што ће се потврдити у Царству Божјем.
До тада нам остаје да у радости и нади чекамо Господа, на шта нас увек подсећају управо наши ученици, они који ће, надамо се, предање живота и љубави предавати даље, да уверени у Христов долазак носимо муке свако свог Великог петка, али и да бремена једни другима носимо, да нас Господ препозна као своје и уведе у вечни загрљај бесмртне љубави.
Дозволите ми, на крају, да све вас, помало унапред, али са пуно љубави, поздравим речима наше већ остварене наде: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Хвала вам на позиву, пажњи и љубави.
Извор: Sabornost.org
