Љубљеном монаштву, свештенству, свим синовима и кћерима, верној духовној деци наше свете Цркве у Аустралији и Новом Зеланду, из очинског срца препуног васкршње радости, честитамо овај велики и светли празник над празницима кличући надахнутим речима Светог Јована Дамаскина:Погледај унаоколо, Сионе, и види, ето,
дођоше ти деца твоја са Запада и Севера
и Југа и Истока као богопријатна светила,
благослиљајући у теби Христа довека.
(Пасхални канон—Песма 8.)
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
И ваистину погледајмо унаколо, љубљени, и радујмо се неизмерно, јер је сванула ова најсветлија зора! Ова зора рађа са собом сунце Новога дана и истинску слободу у Њему који је победио смрт! Христос васкрсе и сабирајући нас, децу своју са Запада и Севера, са Југа и Истока, радост нам донесе да се још присније причешћујемо Њиме у незалазни дан Његовог царства! Ово је Први дан Нове творевине у нашем прастаром поднебљу у коме је истина поново заблистала да би се расуто сакупило и вратило у слави Његовог Васкрсења из мртвих!
Гле, живот поново влада и смрт више не постоји! Христос васкрсе и тугу нам однесе! Утврди нам нераскидиву заједнцицу Његове истине и Његове љубави у Њему који јесте Истина и Љубав! Смрти, где ти је победа? Смрти, где ти је жалац? (I. Кор. 15, 55). По речима Светог Апостола, жалац смрти је грех (I. Кор. 15, 56), а грех се налази ван Његове заједнице! Тако смo и ми, попут Свете Марије Магдалине, првог сведока живога Христа, позвани да превазиђемо сами себе и своју себичност и да похитамо! Позвани смо да похитамо и поделимо ту благу и сверадостну вест са другима који пате, који тугују и који су лишени своје богодане слободе!
Објавом Миланског едикта 313. године, просветљени римски цар, Свети Константин Велики, родом из Ниша (Naissus), дао је слободу исповедања хришћанске вере, али и слободу свим другим религијама. Нажалост, иако је од тада прошло 1700 година, ми смо и даље сведоци верског прогона хришћана и хришћанских мањина у многим земљама. Тако је и у нашим српским земљама, а особито на Косову и Метохији. Дужност нас који живимо у слободним земљама јесте да, проповедајући Христа васкрслог, сведочимо истину целоме свету. Но прво да се упитамо да ли смо ми, љубљени, у јединству са њима који страдају? Јесмо ли заиста у заједници са нашом Мајком Црквом и целом Православном Црквом?
Тога ради, велики савремени исповедник рода српскога, Свети Варнава хвостански, јасно нам говори – Нема жалости којој грех не би био узрок. Зато, ослободити се греха значи овенчати се радошћу! А венчати се радошћу је могуће само у заједници Онога који је победио последњег непријатеља људског рода – смрти, која нас је држала у ропском јарму. Христос нас је ослободио за слободу, рече Апостол незнабожцима (Гал. 5, 1). Заиста, свако наговарање да се не покоримо истини није од Њега који нас је позвао у своју заједницу. Они који други наум имају и буне се сносиће осуду, ма ко били! (Гал. 5, 8,10).
У миру Христовом и у слози Његовој наша Света Црква широм света позива на окуп све народе. Црква је знак да Јеванђеље говори истину! Црква је тело Христово, које надухнуто Духом Светим чини Христа заједницом љубави, самилости, утехе – чист образ Васкрслог Господа. По учењу Светог Максима Исповедника, у свему што чинимо Бог тражи циљ . . . као циљ имајмо не угађење људима, него угађање Богу, да бисмо, у Њега свагда гледајући, ради Њега све чинили, да не бисмо и труд поднели и награду изгубили (Трећи стослов, О Љубави, т. 48).
Дакле, са пуноћом Христове свете Цркве са Запада и Севера и Југа и Истока као богопријатна светила, нашом чврстом заједницом и поузданим извором наше слободе, истине и љубави, од свег срца радосно ускликнимо:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Дано у Сиднеју, о Васкрсу 2013. године.
Ваш искрени молитвеник пред васкрслим Христом,
+ИРИНЕЈ
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске
