Васкршња посланица Владике Василија

ВАСИЛИЈЕ
БОЖИЈОМ МИЛОШЋУ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ,
СВОМ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЈЕРНОМ НАРОДУ
НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ:

БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

„...И Који је васкрсао у трећи дан по Писму..."

Ове ријечи, које изговарамо приликом читања Символа вјере, утврдили су свети и богоносни Оци и Учитељи Цркве на васељенским саборима, као основну и непролазну истину, на којој се темељи свеукупно учење Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Божије, а чији смо удови сви ми који смо у смрт и васкрсење Христово крштени (Рим. 6, 3-4). У овом исповиједању нам се открива цјелокупни смисао нашег хришћанског живљења на земљи, казује нам се да нам је дата могућност остварења Вјечног живота, дат нам је крајњи циљ који ће бити остварен на крају свијета, када ћемо сви једно у Господу бити, наслађујући се вјечном божанском Истином, вјечном божанском Правдом и вјечном божанском Љубављу, у незалазном дану Царства Божијег.

Читава наша вјера почива на Васкрсењу Христовом. Свети и богомудри апостол Павле јасно нам каже: "Ако Христос није устао узалуд је вjера наша"(1.Кор.15,17). Васкрсење Христово је побједа живота над смрћу и обнова савеза човијека и Бога, то је обнављање јединства творевине и Творца. Васкрсењем Христовим побијеђена је смрт и пропадљивост пале природе. У Његовом Васкрсењу ми видимо наше спасење и васкрсење. Васкрсење је пресудни моменат у спасењу рода људског, основа наше вјере, предмет наше наде и извор наше љубави.

Христовом жртвом и васкрсењем наша пала природа уздигнута је из таме смрти у свјетлост живота. Васкрсење је поновно стварање и обнављање свијета у његовој првобитној љепоти и цјеловитости. Оно је свецијело одухотворење материје и потпуно оваплоћење духа у творевини Божијој. Из тог разлога Свето Писмо нам и објављује да ће се и „посљедњи непријатељ укинути - смрт!" (1. Кор. 15,26). То укидање и уништење смрти започело је онда када је Син Божији и Спаситељ свијета, добровољно и из превелике љубави према нама, Сâм сишао у смрт и „смрћу смрт уништио" како нам најбоље описује тропар Васкрса. Послије крсног страдања, а потом Васкрсења, живот се коначно објављује као стварност и испуњење свих наших жеља и очекивања. Васкрсењем се ми упознајемо са самом суштином хришћанства, и путем којим треба да идемо, а то је пут који нас води преко Великог четвртка када се Он на Тајној Вечери опрашта од својих ученика, затим преко Великог петка када се догађа највеће насиље у историји људској - када човијек убија Бога, али након Велике суботе, гроба и смрти, слиједи побједа Живота. То је пут Христов, а хришћанска вјера састоји се у идењу тим путем. Тај пут није лаган о чему хришћани посебно размишљају током Великог поста када нас Црква позива на интензивнији хришћански живот. Позива нас на молитву, пост и дјела љубави према ближњем. Идење тим путем није лако и једноставно, али води сигурном циљу, води у Вјечни живот. Ходећи тим путем идемо и кроз овај земаљски живот, кроз конкретно вријеме и конкретне друштвене прилике и неприлике.
Хришћанство почива и утврђује се на вјери у Васкрсење Христово, али и на вјери у свеопште васкрсење, јер Христово Васкрсење је залог нашег васкрсења. Црква, која је од првих вијекова па до данас, увијек изражавала радост Васкрсења кроз своје богослужбене пјесме, молитве, и уопште хришћански начин живота, никада није одвајала Васкрсење Христово од свеопштег васкрсења, тј. од васкрсења свих људи, које је већ почело Христовим Васкрсењем. Истина, која нас испуњава радошћу изнад свих радости, јесте да ће Господ силом Својом подићи из праха земаљског свако умрло тијело и довести га у сједињење са душом његовом, као што је било и при самом стварању човјека. У васкрсењу ћемо задобити ново, продуховљено и преображено тијело, какво је и Христово Тијело након Његовог Васкрсења, и над њим више неће владати закон трулежности и смрти.

Човјек веома често говори о срећи, пошто живот и јесте тражење и очекивање среће и стремљење ка своме самоостварењу. Нажалост, многи не налазе срећу и прави смисао свога живота и остварење своје личноти, зато што их траже изван Цркве и изван заједнице са Васкрслим Христом. Срећа се не постиже и личност се не остварује кроз алкохол, дрогу, неморал и обесвећењем свога тијела, чему данас многи прибјегавају. Истинска срећа, мир и радост се не постижу ни кроз мржњу, завист, злобу и пакост према другима, а овим осјећањима су често испуњена наша срца. Истинска срећа није ни у пролазним и пропадљивим добрима овога свијета, чији робови постајемо, не мислећи на ближњега који у невољи својој страда. Срећа није ни у пустим и полупустим домовима нашим, чему доприноси огроман број чедоморстава којима велики број младих брачних парова прибјегава, под изговором материјалне кризе и „планирања породице". Истинска срећа није и не може бити у преступању Закона Божијег и одбацивању заједнице са Васкрслим Христом и Спаситељем нашим.

Права срећа је радост и мир у Духу Светоме. Присуство Духа Светога у нама представља наше испуњење истинском срећом. Ова срећа не произилази од неког спољашњег узрока, као што је са лажном и крхком свијетовном срећом, која ишчезава заједно са нестанком узрока који је изазива. Срећа којом нас испуњава Васкрсли Христос јесте радост због свега, и она је плод присуства и обитавања у нама Онога Који је сам Живот, Радост, Љепота, Пуноћа и Благослов. Позвани смо и призвани на освећивање и преображавање себе и свога живота и цијелог свијета, који је свакоме од нас дат као наше царство. Себе треба да освећујемо постојаним приношењем свога живота, својих радости и својих страдања Богу, остављајући их увијек отвореним вољи Божијој и благодати Његовој. Треба да се старамо да будемо оно што смо постали у Христу, а постали смо храмом Духа Светога, претварајући наш живот у живот каквим га је учинио Дух Свети, тј. у Литургију, у служење Богу и јединство са Њим. Свијет треба освећивати кроз старање да будемо људи за друге, а не само за себе, али не у смислу постојаног учешћа у друштвеним или политичким активностима, него у значењу да свуда, свагдје и у свему будемо свједоци Христове истине и носиоци жртвене љубави.

Христово Васкрсење садржи нови почетак и побједу правде и љубави. Без насиља и оружја Христос је побиједио смрт и тако љубав слави побједу над мржњом, правда слави побједу над неправдом, мир слави побједу над силом. Васкрсењем Његовим враћа се ред у неред људски, спасава се од пропастаи род људски. Догађај Његовог Васкрсења је потврда коначног славља љубави која побјеђује и која је знак да је Бог на страни недужних, на страни правде, љубави и мира.

Да би посвједочили своју вјеру у побједу Живота, Љубави, Правде и Мира и да би изразили своју наду у опште Васкрсење, морамо овдје, на земљи, свједочити вјеру дјелима и врлинама насупрот гријеху и пороцима, да се држимо Христових ријечи: „Тако да се свијетли свијетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дијела и прославе Оца вашега који је на небесима" (Мт. 5,16). Најбољи знак да идемо Христовим путем јесте наша тежња за истином, „за оним што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави... оно чините, и Бог мира биће са вама" (Флп. 4,8 и 9). Са овим ријечима, покушавајући да их усадимо у своја срца, и практично, спроведемо и дијела, дочекајмо у радости овај празник са својим најмилијим, и сјећајући се у својим молитвама свих оних који на разне начине невино страдају, све вас поздрављам поздравом вјечног живота, 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ-ЗАИСТА ВАСКРСЕ!

Ваш искрени молитвеник пред Васкрслим Господом
Епископ зворничко-тузлански
+Василије