Васкрсом Епархије будимљанско-никшићке подмлађује се Богомладенац Христос
Десетогодишњица обнове Епархије будимљанско-никшићке обиљежена је духовном академијом која је у петак, 3 августа одржана у манастиру Ђурђеви Ступови.
Свечаност прослављања значајног јубилеја настављена је на празник Свете Марије Магдалине, молитвеним сабрањем у којем је учествовало неколико Архијереја Српске Православне Цркве, бројно свештенство и монаштво, а у присуству вјерног народа и гостију из нашег јавног живота.
Свечаном вечерњом службом, која је уочи празника Свете Марије Магдалине – Благе Марије, служена у манастиру Ђурђеви Ступови почео је програм свечаности обиљежавања десетогодишњице обнове наше Епархије. У простору манастирске цркве одржана је, затим, свечана духовна академија, коју су организовале Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Беране. Уважене госте и сабрани вјерни народ поздравио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
“Желим од срца да захвалим Преосвећеним Владикама, који су дошли да нас подрже у напорима на обнови наших светиња, а нарочито на духовној обнови: Преосвећеном Владици шумадијском Г. Јовану, који нам је и раније долазио, посјећивао нас и благосиљао, Преосвећеном Владици полошко-кумановском Г. Јоакиму из Македоније, из мученичке, гоњене Архиепископије охридске и Митрополије скопске, од срца, такође, поздрављам и нашег драгог брата у Христу Преосвећеног Владику рашко-призренског Г. Теодосија, који нас често посјећује, а и он нас дочекује у старим немањићким светим косовско-метохијским задужбинама, гдје нас увијек грије његова љубав и доброта, а добродошлицу желим и нашем драгом брату у Христу, дугогодишњем сабрату у монаштву Преосвећеног Владику липљанског Г. Јована, који као викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја у Пећкој патријаршији обавља веома значајну службу у нашој престоној лаври. Добро нам дошли Преосвећене Владике, добро нам дошли драги гости“.
“Јубиларно вријеме у Цркви је свештено, свето вријеме. Иако је протекло, то вријеме није изгубљено, него искупљено вријеме. У Цркви Божијој, која његује најдубље памћење кроз Христа нема изгубљеног времена, него посредством Цркве, посредством њене Свете службе, вријеме достиже вјечност и претаче се у вјечност. Претаче се у вјечност оно што је искупљено, оно што је освећено и спасено. Када погледамо уназад, кроз токове наше црквене историје, видимо да то вријеме, које је протекло, освјетљавају свети ликови и добра дјела вјерника, свештеника, народа Божијег, људи који се труде у славу Божију. Ево, ми улазимо у годину великог јубилеја Ђурђевих Ступова и већ сада почињемо прославу осамстогодишњице ове старе немањићке светиње, светосавске столице епископске. Најбоља припрема за то је управо десетогодишњица обнове наше Епархије. Овај мали јубилеј, који нам је некако близак, јер смо његови учесници, његови дјелатељи, уводи нас у једно безобално вријеме од Светог Саве до дана данашњег, у велики јубилеј Ђурђевих Ступова – осам вјекова његовог постојања, свједочења, ношења крста, страдања и прослављања у Христу, кроз све вјекове“, казао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.
Бесједу о древној будимљанској Епископији, њеним страдањима и обнови, кроз протеклих осам вјекова, одржао је Будимир Дубак, књижевник.
“Манастир Светог Георгија сазидао је 1213. године Првослав, на посједу који је припадао његовом оцу Тихомиру, Завидином сину и најстаријем брату великог жупана Стефана Немање, оца Светога Саве, о чему свједочи натпис изнад ктиторовог гроба, на јужном зиду западног травеја цркве. Убрзо након градње манастира, Свети Сава је основао Будимљанску епископију (1220), и за првог епископа поставио свог ученика Јакова. Сједиште епископије био је манастир Ђурђеви Ступови. За владавине Османлија, од готово пола миленијума (1455-1912), манастир је био паљен, рушен, пљачкан, мученичком крвљу обливан, баш као и млађи манастири, цркве, убоги домови и вјерни народ Горњег Полимља. Након првог разарања, у XIII вијеку, најтежи погром је доживио половином XVII вијека, у доба Кандијског рата (1645-1669), између Млетачке републике и Османског царства, кад је митрополит Пајсије (који се титулисао као “митрополит Будимље и Арбаније“) стао на страну западних хришћана. То је Турцима платио главом. Жив је одран на вратима Ђурђевих Ступова“.
“Наступило је велико страдање православних хришћана у долини Лима. Митрополитска столица у манастиру Ђурђеви Ступови “остала је тада празна, а свештенство разјурено“, па је дуго “народ умирао неопојан“. Настале су сеобе, под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом. Готово су запустјели простори Горњег Полимља и његови храмови. Избјегавши из Пећке Патријаршије, Патријарх Шакабента је у Ђурђевим Ступовима 1737. одржао састанак са устаничким првацима, на коме је одлучено да се помогне аустријској војсци у борби против Турака. У тој буни изгинуло је 80 000 људи“, рекао је Дубак, истичући да је петовјековну славу Ђурђевих Ступова тада прекрила тама заборава.
О томе какав је био духовни живот у будимљанској Епископији прије овог погрома, према Дубаковим ријечима, свједочи неколико писаних докумената: најстарији дио Пљеваљског синодика православља, настао 40-их година 13. вијека, препис светосавске Крмчије, с изузетним предговором, Шудиковски поменик, а нарочито је манастир Шудикова, метох Ђурђевих Ступова, од краја XVI вијека, до првих деценија XVIII вијека, био средиште разних облика црквеног стваралаштва: преписивања књига, типографије, сликарства, резбарства, израде црквених предмета, иконографске и фрескосликарске радионице у којој је стасао један од највећих српских иконо-фрескописаца поп Страхиња Будимљанин.
“Судбину храмова и умјетности која је настајала у њима дијелиле су и књиге. Бројни записи свједоче о честим турским паљењима и уништавањима “божанствених књига“. То вишевјековно страдање Слова и словесности најбоље илуструје чињеница да у манастиру Ђурђеви Ступови нема ни једне сачуване књиге из средњег вијека. Готово 300 година Ћириловог слова ишчезло је у тами и глухоти историје. И након тога, књиге које су настајале од XVI вијека, махом су уништаване, или су се по свијету поскитале. Нема ни једне књиге сатрудника Божидара Вуковића Подгоричанина, јерођакона Мојсија. Из Шудикове су отишле у расијање и књиге преписивача, јеромонаха Данила, ђакона Михаила, и иних. Ваљда последња пострадала књига из овог манастира је Поменик из XVII вијека, који је изгорео на нацистичкој ломачи, начињеној од Народне библиотеке у Београду, 1941. године“.
“Оно што одолијева огњу и забораву јесу предање и поезија, као чувари народног памћења. Нажалост, ни у усменој традицији о немањићким задужбинама нема помена о Ђурђевим Ступовима, у Будимљи. То је још једна непреболна рана Будимљанске епископије. За тај заборав нема рационалног објашњења. Много воде је протекло Лимом од времена успостављања Будимљанске епископије 1220. године, на сабору у Жичи, и устоличења првог Будимљанског епископа. Готово осам вјекова је отад прохујало. Вјечност, по којој се српски народ потуца, а за Бога тек трен, у ком је сажета наша многострадална историја. Прослављамо десет година од васкрса светосавске катедре, на којој достојно столује наш богонадахнути владика Јоаникије. Господу и равноапостолном Светоме Сави благодаримо за неизмјерну милост, коју су излили на српски народ, примајући га у Христов брод спасења, и утврђујући у вјери православној. Обновом древне катедре, под двоједним именом будимљанско-никшићка Епископија, обнављају се наши храмови, монаштво и свештенство. Обнавља се народна душа. Подмлађује се Богомладенац, који је, како пјева Јован Дамаскин, “једино Ново под Сунцем“.
Сунце наше, предуго заклањано тамом, на небу поново, незалазно сија. Око 150 новосаграђених и обновљених храмова и црквених објеката у овој Епископији, за само десет година, откад њоме мудро и неуморно кормилари наш владика Јоаникије, о томе свједочи“, бесједио је Будимир Дубак.
У академији су учествовали: пјесник Ранко Јововић, рецитал о житију Свете Марије Магдалине читали су Васко Драговић и Драгана Вучетић, појали су женска изворна група „Дукат“ из Берана и црквени хор “Свете мати Анастасије“.
Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ шумадијски Г. Јован, уз саслужење Преосвећене Господе Епископа будимљанско–никшићког Јоаникија, полошко-кумановског Јоакима, рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија и липљанског Јована. Након прочитаног Светог Јеванђеља литургијском бесједом сабраном вјерном народу обратио се Његово Преосвештенство владика шумадијски Г. Јован.
“Нека је благословен Бог у Тројици Који нас је Духом Светим данас сабрао овде у овом свештеном и светом манастиру на трпезу Господњу, Који нас Духом Светим сабира, нас недостојне око трпезе Господње, нас који ничим нисмо заслужили да будемо око ње, али милост Божија, љубав Божија, милосрђе Божије чини нас достојнима да колико-толико будемо учесници ове трпезе, да заједно са свима вама служимо службу Божију овде, где се осам векова приносила и приноси бескрвна жртва. Нека је слава Богу у Тројици, нека је слава нашим светим прецима и нашем великом просветитељу и учитељу Светом Сави, који је овде основао Цркву Божију, установивши Епископију будимљанску. Само онај који познаје историју и шта се збивало, као што се и данас, на жалост, збива на брдовитом Балкану, зна зашто је Свети Сава баш овде, пре осам векова, установио Епископију. И само онај који то зна, а зна и шта је Црква, шта је Литургија, шта је црквена свест, зна или бар осећа, шта је ова Епископија за тих осам векова учинила, чини и, ако Бог да, чиниће за спасење народа Божијег“.
“Само је Богу, браћо и сестре, и овим светим ликовима на зидовима и онима који су данас ускраћени од наших очију, знано колико молитвословља и молитава је овде чињено, колико је у овој светињи збратимљено, колико је измирено, колико је душа приведено у ову земаљску цркву да би кроз њу били приведени и у ону небеску, непролазну, вечну. Само Бог и ова светиња знају колико је тајни у овој светињи изречено и то оних тајни, које не бисмо могли поверити ни оцу и мајци, али зна богочежњива душа, која је по природи богочежњива и небочежњива, да овде, и где се год служи служба Божија, присуствује Бог, да Бог слуша наше молитве и прима их. Колико ли је, браћо и сестре, овде проливено суза и радосних и тужних, за спасење рода људског и спасење душа наших. То, као што рекох, знају само ови свети зидови и ови свети ликови. Зато је наш човек увек хрлио светињи својој, зато је наш човек посебно хрлио манастирима и светим местима, јер и ово место, као и друга, заливено је молитвеним сузама и молитвама, па је свака стопа овде освећена нашим светим прецима“, казао је Преосвећени Владика Г. Јован.
Он је истакао да је велика част и радост за сваког хришћанина бити учесник данашње свете службе Божије, која се придружује свим оним Литургијама, одслуженим за осам вјекова, колико постоји манастир Ђурђеви Ступови. Према ријечима Његовог Преосвештенства, најзначајније и најсвештеније дјело које се савршава на земљи јесте управо Света Литургија, јер је она наставак оне Тајне вечере, коју је Господ савршио на Гори Сиону.
“Зато је наше учешће данас благодарно, јер та трпеза коју је Господ онда поставио не скида се никада, браћо и сестре. Она и данас, свакога од нас призива, као што је кроз осам векова позивала и призивала сваку богочежњиву душу да дође за трпезу и нахрани се вечним хлебом, вечним животом и да се са тог дрвета живота и извора пића духовног причешћује и тако сједињује са Богом. Зато је наше учешће у Литургији, драги моји, значајно, јер свака Литургија своди Небо на земљу, а земљу уздиже на Небо. Онај хришћанин, онај православац кога нема на овој Божанственој литургији, коју служимо сви заједно, верујем, неће га бити ни на оној горе – вечној, небеској Литургији, јер ће нас Бог препознати, управо, преко учешћа на овој тајанственој трпези Господњој“.
“Много нас штошта сналази у нашем животу, драга браћо и сестре. Живимо у времену озбиљном, времену у којем су обезвређене и замењене вредности и ко може да опстане у таквом времену сам од себе, без Бога, без Цркве, без Литургије, без молитве. О томе треба да размишљамо и како да победимо све то сами, не можемо, верујте. Зато нам је са Богом лакше то носити, са вером, морамо да верујемо. Много значи веровати у Бога, али, чини ми се, много више значи, веровати Богу, Оном јављеном Богу, оваплоћеном Богу, рођеном Богу, Богу Који се жртвовао, Који је страдао и васкрсао ради нас и ради нашег спасења, јер, кад верујемо Богу ми верујемо да све оно што је Господ учинио, да је то учинио ради нас и ради нашег спасења. Зато, браћо и сестре, враћајмо се Богу и враћајмо се вери! Где има вере, ту има и разговора. Где нема вере, нема ни разговора, без вере тонемо, без истине лутамо, а истина је једна – то је Бог, браћо и сестре. Зато се враћајмо вери, чувајмо веру своју да би она чувала нас. Зато ми припадамо, а данас је прилика то да кажем, тој светородној лози Немањића, наших светих предака. И то је, заиста, велики дар, али није довољно да се на Светог Саву и на друге наше светитеље позивамо само устима, ако их не подржавамо у нашем хришћанском животу“, поручио је Владика шумадијски Г. Јован и додао:
“Није наш народ само у она времена рађао угоднике Божије, светитеље и прегаоце на њиви Господњој. Рађа овај народ то и данас. Са пуном одговорношћу, могу да кажем да је овај народ породио и вашег престојатеља у лику Владике Јоаникија, који вас води и предводи. Синоћ смо чули шта је за ових десет година, од како је на челу ове Цркве Божије, учињено. Просто да човек не верује да то све може да се учини, а у томе и јесте суштина вере. Ваш Владика, рекох, много је учинио са овим свештенством, монаштвом, а ја ћу бити слободан да нешто још кажем. Ваш Владика и наш брат, Владика Јоаникије, ако ме питате шта је радио за ово време, рећи ћу вам, пошто га добро знам, он се молио и служио Литургију. То је његово највеће дело, то је његово највеће оружје, највећа снага, највећа сила. Зато вас молим, слушајте свог Епископа. Он је спаситељ душа ваших, преко њега се спасавате. Још су Свети Оци казали “тамо где је епископ, тамо је Црква. Где је Црква тамо је епископ“. Он иконизује Христа, није Христос, али иконизује Христа, браћо и сестре. Нека би Господ дао мудрости и снаге, духовне и физичке, Владици Јоаникију, да, још деценије и деценије, води вас и предводи. Нека му у томе помогне и Света равноапостолна Марија Магдалина, коју данас прослављамо“, закључио је своју бесједу Његово Преосвештенство Епископ Јован.
Пригодним словом сабране вјернике поздравио је и домаћин славља Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, говорећи о Светој Марији Магдалини, чија душа је била помрачена демонском силом, али је био довољан један сусрет са Христом, да се она препороди, да повјерује и крене за Њим.
“Како је кренула за Христом очистила се њена душа, њено срце и њен ум, тијело њено и душа њена су се преобразили, тако да се она испунила свјетлости, радости, милости правде, истине, и силом Духа Светог проповиједала је име Божије по цијелој васељени, те је зато названа равноапостолном. Марија Магдалина је посвједочила име Христово пред безбожним царем Тиберијем, јавивши му истину и славу васкрсења Христовог и од ње је Црква узела тај поздрав “Христос васкрсе!“. И као што је она цара Тиберија даровала црвеним јајетом, односно, као што је то јаје добило нову боју, тако смо и ми у Цркви добили нови живот кроз Христа Спаситеља“.
“И, ево, десет година обновљене Епархије будимљанско-никшићке, ми можемо да заблагодаримо Господу што нас је увео у ту свету службу, не само ја, него и наши свештеници, наши монаси и монахиње, вјерници, добротвори, приложници, ктитори, обновитељи духовног живота у овој Епархији, сви су они, заправо, од Бога живог били привучени и обдарени да учествују у овој обнови. Заиста је велики број оних који су учествовали у тој обнови, на различите начине, како је ко могао. Имамо велике ктиторе, велике добротворе, али имамо и оне људе, који су се бавили обновом духа, па кад бисмо се сви заједно сабрали, то је онда, заиста, велики број. Данас смо се окупили само у једном мањем броју да обиљежимо дан обновљена наше Епархије, а истовремено и да уђемо у дане великог јубилеја – осамстогодишњице манастира Ђурђеви Ступови, јер смо насађени на коријену који је овдје засадио Свети Сава, први Архиепископ српски, његови ученици и непосредни насљедници Свети Немањићи. Велика је благодат овог светог мјеста и велика је повластица оних који овдје служе, који долазе и Богу се моле, јер се придружују великом светосавском сабору Божијем, не само у овој, него и у другим нашим светињама“, истакао је Преосвећени владика Јоаникије.
Сабору су присуствовали г. Марко Ђурић, савјетник предсједника Републике Србије и г. Зоран Лутовац, амбасадор Републике Србије у Црној Гори, г. Вука Голубовић, предсједник општине Беране, г. Драган Давидовић, ген. директор Радио Телевизије Републике Српске. У току Литургије Владика Јоаникије је правом ношења напрсног крста и чином протојереја-ставрофора одликовао свештенике Драгана Крушића, пароха никшићког и Драгана Ристића, пароха беранског.
Пререзани су славски колач поводом празника Свете Марије Магдалине, славе Епархије будимљанско-никшићке и имендана монахиње Магдалине из манастира Жупа никшићка. Архијерејским граматама одликовани су директор РТВ Републике Српске са сарадницима за показану дјелотворну љубав према Светој Цркви, нарочито због цјеловитог и стручног упознавања јавности са духовним и културним благом немањићких светиња на простору Епархије будимљанско-никшићке, а највише одликовање наше Епархије уручено је и прото-неимару храма Светог Саве на Врачару проф. др Војиславу Миловановићу за показану љубав према Светој Цркви, а нарочито при обнови манастира Шудикова код Берана.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
