ВДС: Посета Дому за одрасла инвалидна лица

Често смо забринути због поскупљења вртића, бензина и много тога... Али постоје особе које на све то кажу: „Па, па шта ако је све то поскупело. Зашто кукати око таквих ствари и повијати због тога леђа. Треба видети како изгледа кад не можеш сам да једеш, сам да устанеш, ходаш, одржаваш хигијену, обављаш физиолошке потребе. Треба то да видиш... како да носиш такав крст“, као да поручује свима Антонија Михајловић са којом су волонтери Милосрдне секције Верског добротворног старатељства разговарали 21. јануара 2018. године приликом посете Дому за одрасла инвалидна лица у Земуну.

У недељу по Богојављењу, пре ове посете волонтери су били на светој Литургији у параклису Светог првомученика и архиђакона Стефана у КБЦ „Бежанијска коса“ а потом посетили Дом за одрасла инвалидна лица. На Литургији којом је началствовао јереј Лазар Војводић, духовник КБЦ „Бежанијска коса“, било је поред болесника и станара Дома и пуно породица са малом децом која су чистотом и непосредношћу на свој дечји начин учествовала на литургијском сабрању по  речи Спаситељевој „Пустите децу нека долазе Мени, и не браните им, јер је таквих Царство Божје“ (Мк10,14).

Волонтерима се придружио један млади брачни пар са две ћеркице, који је био на Литургији а заинтересовао се за активности ВДС-а и Милосрдне секције. Девојчице су улепшале сусрете са станарима Дома а старија девојчица је све освојила отпевавши течно на црквенословенском тропар Светом Георгију и песмицу „Моја бака јаја шара и са коком разговара“.

Посета Дому инвалида као да није била посета инвалидима, особама с великим телесним ограничењима него посета песницима и сликарима. У дневном боравку смо прво присуствовали партији шаха коју су играли Рајко и Зоран а  пратио и навијао Душко. Душко Босанчић из Зрењанина је песник и пожелео је да нам покаже своје песме. Сам је отишао, одвезао се колицима до собе и донео књигу својих песама коју је поклонио Милосрдној секцији. Пријатно изненађени волонтери су с задовољством прочитали неколико песама, међу којима и песму „Молитва“.

Ој, човече праведниче
Један Божји службениче.
Ако мислиш Божји бити
Чини добро за живота:
Поштуј брата старијега,
И тебе ће млађи твоји.
У добру се не понеси
У злу се не понизи.
Јер,  човече праведниче
Кад човека смрт снађе
Ништа собом не понесе
До скрштене беле руке
И праведна дела своја.

Наша стара познаница Антонија Михајловић, која је била на Литургији нас је упознала са својим „кумчетом“ Катарином којој је била крсна кума. У припреми да се обави њено крштење учествовао је волонтер Филип Николић студент Богословског факултета и чест посетилац Дома инвалида. Антонија  болује од мултипле склерозе од тринаесте године. Говорила је да су узроци инвалидитета различити, да свако обољење има и „своју психологију“ и да се све људске особине, оно најгоре и најбоље у човеку,  кроз болест испоље у потпуности. Рекла је да је у Дому изузетно лепо прослављена Православна Нова година, да је музика свирала од 19,30 до 4 сата ујутр, „да је било лепо, па је човеку  жао кад то лепо прође“. Антонија воли цвеће и прошле године је садила цвеће и лале. Њој је веома жао што здрави људи нису свесни шта имају и што то не умеју довољно да цене. А о храбрости и смирењу с којим носи свој крст пуно говоре ове Антонијине речи које је једном записала „Живим јер волим да живим, не умем другачије“

Благост и радост зраче не само на сликама него и у срцу, осмеху и говору сликара Радослава Рада Радуловића кога смо посетили у његовој соби. У сусрету са Радославом као да се питамо ко је кога дошао да посети, обрдадује и охрабри. Он је осетио да у ношењу животног крста, који је понео у раној младости, није сам и искусио „како те Господ мудро води кроз све ове ситуације у срећу и радост вечну“. И да мало треба да људи дођу до тога, Господ куца на свака врата. Само да би чули тај глас треба се потрудити, треба се ослободити жудње према пролазном јер како сејемо тако ћемо жњети. Радослав је и у детињству волео да црта а кад је настрадао, постепено и упорно је на радним терапијама почео да учи да слика. Сад слика устима, љубав га „нагони да ради, да се труди, да успева у томе све више и више“. Каже да се много трудио да све научи, да подражава старе мајсторе и кроз тај велики труд и напор осетио је да је „Развио вољу и моћ запажања“. Његове слике су доказ тог умећа а његова животна прича потврда оцене једног посетиоца Дома: „Овде људи сведоче Бога“.

Извор: ВДС