ВДС: У поход Светињама
Постоји једна врло интересантна и лепа пракса Верског добротворног старатељства којим се ово одељење Патријаршије захваљује својим волонтерима и помоћницима а то је организовање православне екскурзије.
У ВДС-у сам скоро 4. године и имао сам прилике да се већ једном нађем на једном оваквом путовању на коме бих срео све оне драге људе које срећем у самом центру, али што због обавеза или недостатка времена не могу да са њима будем мало дуже у друштву.
Место састанка је било у подне испред самог ВДС-а. Већ при доласку чује се граја, људи се грле, смеју, разговарају, и што се тиче нас, путовање је већ почело. Отац Влада, заједно са његовим сарадницама су створили породичну атмосфера у којој смо сви ту ради једног – да обиђемо светиње и да се Богу помолимо сви заједно. Можда је зато ова екскурзија посебна, јер сви смо кренули са пуним срцем да се окрепимо благодаћу и миром са својима.
Прва станица – манастир Жича. Бивамо дочекани од стране монахиња онако како доликује, остајемо на вечерњој служби и лагано у миру настављамо даље задивљени овим прелепим манастиром.
Манастир Студеница. Усуђујем се да кажем – мајка међу манастирима. Међу тим зидинама време стаје, речи више немају неку вредност већ се само погледима и молитвом разговара. Ући у храм у коме је корачао Свети Сава, свети Немањићи чије су и мошти ту просто баца човека на колена и завређује љубав и поштовање. Часови су почели још док није освануло па је тако слика манастира и дворишта била још упечатљивија и мистериознија. Сви смо осетили да смо се вратили негде далеко, или да смо отишли у неку другу будућност, где време не постоји и није битан чинилац нашег живота. У овој светињи и зидови се моле и клањају, а шта ћемо ми немушти него да созерцавамо Бога и будемо захвални на Божијој милости што нам је допустио да будемо ту.
После свете Литургије, окрепљени доручком, својствено свима нама кренули смо у различите акције. Једна група је отишла да испоснице, док је друга остала у манастиру и уживала посету уз изврсног водича, искушеника Драгана који је говорио неисцрпно о самом манастиру, његовом значају за српски род и његовој величини кроз историју. После ручка, по договору, окупили смо се, поздравили са братијом и кренули даље. Јасно је, са помешаним осећањима радости и туге.
Манастир Градац. Многи од нас су у овом манастиру били први пут. На изглед, подсећа пуно на манастир Студеницу, али већ по уласку види се различитост и осећа се то страхопоштовање према вековима и зидовима који сведоче.. У оваквим светињама време стоји, па тако и ми. Такође, овде нам је од велике помоћи била и једна монахиња која је на један веома природан и благ начин говорила о самом манастиру. Постојали смо мало и разгледали ову нашу велику светињу и у захвалност нашој драгој сестри кренули назад.
У аутобусу у повратку смо мало запевали наше старе српске песме и свима је то на необичан начин пријало. Право православно духовно и душевно весеље. Кроз пар сати угледали смо светлост великог града. Док смо се окренули већ смо били на паркингу, спремни да кренемо свако на своју страну помало тужни што је све готово, али и испуњени радошћу због преживљеног. Нека нова познанства су склопљена, нека већ постојана су се још више ојачала, а већ постојећа пријатељства још више учврстила. Сутрадан нас је чекала Литургија. Били смо спремни.
Никола Поповић,
професор француског језика у ВДС-у
