Величанствена прослава храмовне славе у Акрону

Величанствено и молитвено, како и доликује, храм Светог Димитрија у Акрону и ове године прославио је своју крсну славу. Будући да српски народ у дијаспори, у борби за егзистенцију, није у прилици радним данима похађати света богослужења, овогодишња храмовна слава у Акрону прослављена је 10. новембра 2019. године, у недељу.

Свештеници у одеждама, деца са букетом цвећа и верни народ топлог срца, на вратима храма дочекао је свог архипастира и оца, Преосвећеног г. Иринеја, Епископа источноамеричког. После уласка у предивно сређени храм, епископ Иринеј је, заједно за свештенослужитељима, служио свету архијерејску Литургију. По читању јеванђелског зачала, Епископ је богонадахнуто из дубине срца и душе протумачио зачало. Велики број верника се причестио, што је посебно допринело евхаристијској радости.

По заамовној молитви, Епископ и присутни су изашли у порту храма како би се осветио новоподигнути споменик посвећен свима из рода српског невино пострадалима за чија се гробна места не зна и за све оне за које нема ко да се помоли и прислужи свеће.

По уласку у храм освештани су и благословени славски дарови припремљени од стране кумова славе. Свечана трпеза љубави припремљена је по подељеном благослову у храму. Овогодишњи кумови су Горан и Вања Зорић. За следећу годину, за кумове су се пријавили Слободан и Слађана Маринковић.

У току банкета Епископ је својим граматама одликовао заслужене појединце: Гералдин Остић, Мајкла Остић, Милорада Јовића, Миодрага Станковића, док је г. Марију Јокићу, који је израдио споменик, доделио захвалницу Црквене општине.

У свом поздравном говору у току банкета свештеник Драган Гороњић је захвалио Епископу на посети и благословима и говорио о подвизима и жртвама српског народа у току ратова, па чак и оних Срба који су пре 100 година дошли у Акрон и у тешка времена за Србе одлучили да бродовима крену ка отаџбини и стану у страну немоћног српског народа. Многи од њих никада нису стигли до Србије јер су им бродови потопљени а тела нестала. Да их Црква Божја није заборавила, напоменуо је свештеник Драган, сведочи и подизање споменика који је епископ Иринеј осветио а који је подигнут у част управо тих храбрих људи чија се имена не знају. Читајући текстове и одломке који су сведоче о страдању српског народа кроз историју, напоменуо је да догађај чини потпунијим и чињеница да ове године наша света Црква слави осам векова аутокефалности. Такође, домаћин се осврнуо и на дела и живот Светог Димитрија, који својим животом оставља неизбрисив траг и пример свима који се зову децом Христовом.

Епископу Иринеју, као домаћину свих парохија Епархије источноамеричке, али и као добром оцу који брине о својој деци, у знак пажње и благодарности на канонску посету свештеник Драган је подарио предивне инсигније, крст и панагију.

На крају све присутне поздравио је и владика Иринеј који је свима захвалио што помажу живот и дело те уређене црквене заједнице чија дела су видна и не могу се никако и никада сакрити. Владика је такође емотивно говорио о животу Светог Димитрија и поштовању његовог култа код Срба, који је пренесен кроз велике и дивне просветитеље Кирила и Методија. Преосвећени Епископ је позвао све вернике парохије да и даље помажу свом свештенику на изграђивању заједнице како би са поносом сви могли рећи да су деца Светог Саве, који је Српској Цркви даровао највећи дар - аутокефалност коју ове године славимо по 800. пут.

У склопу прославе храмовне славе одгледан је и филм Тихи кутак Христов (о Светом Мардарију) режисера Радисава Јеврића а у продукцији манастира Острог.

Песма Сандре Зечевић, рецитована током банкета а посвећена новоосвећеном споменику:

Срби вас ваши заборавити неће

Тај чвор, чвор муке и горчине
сва ова љета и зиме….груди стеже,
и није…..није вријеме исцjелило ране,
са сваком годином, још је теже.

Ишчезла је нада; ма колико стиснуте шаке је криле,
а она посљедња умире……….тако кажу;
да негдје скривени живите животе своје,
и да нас о нестанцима вашим само лажу.

Тешко је признати самима себи
да знамо да вас овдје нема више,
ал’ нису љубав ни чежњу нашу
опрале олује, ни вјетрови ни суморне кише.

О како само притишће јако
ово загушљиво бреме туге и бола,
што годинама многа срца слама,
што ви немате нигдје гроба свога.

Тамо су негдје далеко, ваши остаци земни,
на ливадама, брдима, у ријекама и шумама,
али ви сте се давно винули у небеске висине
и нашли вјечни покој рањеним душама.

Погледајте доле, ту према нама,
на крст Свети што овдје стоји,
ту ће вам бити земаљска кућа
и ту ће за вас живјети ови стихови моји.

Пред црквом Светог великомученика Димитрија,
у једном, само наизглед, далеком Охају,
вјерни је народ спомен вам диг’о,
и молитве њихове сад небесима хају.

Као да хумке све ваше ту су,
за вас ће се овдје палити  свијеће,
уморне кости  мирно ће снити,
јер Срби вас ваши заборавити неће.

Извор: Епархија источноамеричка