Велика тврђава незаборава
На трибина "Свободијада", коју у просторијама Друштва црногорско-руског пријатељства "Свети Георгије" из Никшића, организује Удружење књижевника Црне Горе, у понедјељак, 4. април 2016, одржана је промоција књиге „Метох и ја“ Тодора Живаљевића Величког.
Вече је, у форми разговора о новој књизи, уредила и водила пјесникиња Милица Бакрач, уредник трибине која је запазила да је наш истакнути стваралац Тодор Живаљевић Велички написао "своју лабуд пјесму, своју исповијест, сјећање на младост“.
"Изговорио је завичај: Метох и ја - те двије ријечи као два крила птице, која не могу једно без другог, направиле су савршен лет након огромног Тодоровог поетског путешествија. Овом темом аутор је вратио "дуг" најсветијој од светих земаља, земљи предака, легенди и пјесама. Није јој дао да буде заборављена. Раширио је руке да му не би украли прошлост. Пустио да му пуцају у срце да му не би убили име. Кроз руговску клисуру, уз Бјелуху и Чакор, кроз Велику, Живаљевић је носио име Метохије“, казала је Бакрач.
Она је додала да је ова књига "записивана" од најранијег дјетињства, јер је за Величког Метохија непролазна ријеч.
"У овој књизи, аутор се нашао наново и свјесно суочен са њом. Кренувши из неколико крајева, ка истом циљу: од Итаке, газећи стазама Вука Исаковича, сеобио је са Чарнојевићем ,,од Пећи до Аљаске", понављајући да ништа више неће бити као прије. Једини циљ, једино мјесто доласка је спашавање духа и ријечи. А та ријеч је Метохија."
"Пећка Патријаршија је завичај Тодора Живаљевића Величког, а овај рукопис порта дјетињства. Отворени прозор кроз који лелуја младост. Јако су болни контрасти у овој поезији. Лијепе метохијске пјесме, претужне. Горак и болан, али топао откуцај срца. Све је ту - али нас нема. Сопствена моћ и немоћ су два одраза истог лика“, казала је Милица Бакрач, напомињући да, иако изгледа као мала књига од свега стотинак страна, у њој је стало свеколико море сјећања, бреме љубави, одрастање, повратак кући – Метохији, на страницама су просути вјекови патње, лудила, националних мржњи и бјесова. Књига мала, а велика тврђава незаборава.
Тодор Живаљевић Велички, свестрани стваралац и борац за очување српског језика и ћирилице, о свом новом остварењу књизи "Метох и ја“, рекао је да његов духовни бол за Метохијом траје педесет година.
"И ко нема тај бол нема ни сјећање. Потрошено је и сјећање. Чекао сам ову пјесму све ово вријеме, јер сам пун успомена. Вапио сам да дође тај стих који ће испунити тих педесет година чекања. Било ме помало срамота, кад сам се враћао Метохији, многи пјесници су имали отаџбинске пјесме, са позивима "на јуриш", ја сам се некако крио, јер нијесам имао пјесму срца“, казао је Велички, пред никшићком публиком, напомињићу да је предисторија ове књиге био позив директора Гимназије у Пећи, пјесниковом родном граду, да, поводом споменице ове установе, напише пригодан прозни текст.
"Написао сам неку врсту прозног текста, који је имао емоционалну, лирску интонацију. То сам оставио тако. Касније, док сам читао тај прозни текст, као да се истог трена преображавао у стихове. Пјесма је настала у једном даху. Написао сам пјесму свог живота. Написао сам је из даха. Најчистије људско осјећање је поезија. Док сам је писао, осјећао сам се као Лаза Костић, кад је писао Santa Maria dela sallute, она је сам врх српске поезије“.
"Ако у мом стваралаштву постоји сам врх, по коме ће ме препознавати у будућем времену, можда ћу се и ја повезати са боловањем моје Метохије, у духовном и физичком смислу. Кад сам је написао, доживио сам катарзу, прочишћење. Ја сам те вечери послије 50 година поново био рођен“, казао је Живаљевић.
Он је, овом приликом,прочитао неколико одломак из поменуте књиге, а вече је, пјесмама на гитари, употпунио Лука Цицмил.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
