Велики прелом у епохалној години

Феликс Филип Инголд, „Велики прелом. Русија у епохалној години 1913.“

Када је реч о „великом прелому“ у руској историји, мисли се уобичaјено на „Октобарску револуцију“ 1917.г. Аутор, Феликс Филип Инголд, швајцарски слависта, реномирани публициста и преводилац, види 1913. годину као парадигматичну годину „великог прелома“ између двеју револуција 1905. и 1917, која означава нагли и радикални обрт у општој историји Русије. У тој години ће у Русији доћи не само до најкрупнијих културних прелома и промена који ће је узнети на врх европске уметности и књижевности, већ ће се тај феномен уочити и у областима привреде и политике, у којима ће снажно вејати дух радикалних иновација. Та година ће бити уједно и последња „нормална година“ руске империје. То је епоха настанка различитих „изама“ – акмеизма, супрематизма, кубофутуризма, неопримитивизма, итд.

Ово Инголдово дело је замишљено као грандиозна панорама хетерогених жанрова и текстуалних пасажа који се на њих односе. Док је први део састављен из описа и коментара, употпуњен фасцинирајућим ликовним прилозима, дотле је други део опсежан избор из програмских списа и сећања из 1913. г., које заокружује прегледна хроника најважнијих културних догађаја. Реч је о манифестима, програмима и трактатима књижевности, сликарства, позоришта и филма, као артефактима епохе у великом прелому и културној транзицији.

Пре но што је фурор Првог светског рата захватио Европу, почела је да цвета авангардна уметност у Русији - сликарство, књижевност и музика, са енергијом и динамиком идеја коју свет од Ренесансе није видео. Тај феномен, вели аутор, спаја на јединствен начин традицију и иновације, континуитет и експлозивност, пад и продор, апокалиптичко осећање и футуристичку радост. Та епохална година је апострофирана као „annus mirabilis“ и „кључна година“ настанка футуристичке авангарде. У Инголдовој књизи је панорама широка. Ту су тематизоване области економије, политике, технике, педагогије, друштва у форми "microhistoire", односно свакодневног живота, са једне стране, а сликарства, књижевности, философије, позоришта и филма ,као „медија будућности“, са друге.

Позориште је са себе растргло копрену више уметности и ауру свог мистичног крштења. Глумци и режисери су експериментално испробавали нове форме на новим местима: амбулантни, улични театар, вашарско позориште, циркус и варијете, на које је савремена критика позитивно реаговала, наговештавајући декаденцију традиционалног позоришта. Демократско позориште ће се убудуће звати биоскоп, односно „синематограф“. О томе ће еуфорично писати Александр Серафимович: „Погледајмо ко седи у биоскопској сали. Састав је зачуђујући: студенти и жандарми, писци и проститутке, официри и курсисткиње, интелигенција сваке врсте, они са наочарима и брадама, прости радници, трговци, државни чиновници, једном речју - сви“. Биоскопи су били отворени од раног поподнева до поноћи. Програм је био мењан два пута у недељи. Казимир Маљевич је у својим костимографским скицама први пут сликао свој црни квадрат. То је и генетички моменат „супрематизма“ који ће наредних деценија спајати конструктивистичку уметност Истока и Запада.

Инголд вели да прецизни календар није одређујући, већ да је време између позне 1912. и почетка 1914. створило трајне синергије које су настале из сачуваног континуитета и из експлозивне енергије зачетих процеса обнове. Та обнова је настала кроз разарање, при чему разарање треба схватити као начело стварања. Развојни пут футуристичке авангарде аутор не представља као праволинијско, већ као сложено итеративно и меандрирајуће кретање.

Инголдова књига је дискурзивно и документарно дело са енциклопедијско референцијалним карактером и репрезентативна хрестоматија руске уметности и културне историје у предвечерје пракатастрофе Великог рата.

Протођакон Зоран Андрић, Минхен