Велико откриће у Осмацима у Епархији зворничко-тузланској
Већ извјестан временски период, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Г.Г. Хризостома, у селу Мраморак код Осмака, Парохија Осмачка, трају археолошка ископавања на локалитету у народу познатом као "Црквине".
Истраживања врше стручњаци Музеја Семберије у Бијељини мр Мирко Бабић, археолог Сњежана Антић, као и мр Љиљана Мандић из Народног музеја у Ужицу. Главни иницијатор и покретач овог подухвата је био парох осмачки јереј Жељко Божић, који је након информације да се у поменутом селу налази, по народном предању, стара црква, отишао на лице мјеста и тамо затекао само густу шуму и на први поглед обично брдо, доста каменито. Ипак, на старом дрвету које је расло у сред камењара, у његовој кори, нечија вриједна рука је урезала крст, јасан знак да наш народ памти и прича, с кољена на кољено. Прича о својој старој цркви, о неким костима које су тамо виђали, о неком мјештанину који је одатле возио камен за своју кућу, а та иста кућа је горела три пута након тога, све док исти тај домаћин није повадио управо тај камен из куће. Управо то је био јасан знак свештенику Жељку Божићу да треба послушати глас предака и вратити се поново овом светом мјесту, али не више самом, већ са подршком младих и вриједних парохијана из засеока Пантелићи и многих других, који су се храбро одазвали позиву да помогну у рашчишћавању терена.
Том приликом се кренуло са копањем гдје се појављује обрађени камен, убрзо затим и зид, а касније и невјероватно добро очуван под. Сви радови су одмах обустављени, како се не би упропастили материјални докази, и обавијештен је надлежни Музеј Семберије у Бијељини. Тако је у организацији оца Жељка и са свесрдном помоћи свих претходно поменутих, а са благословом Преосвећеног Владике Хризостома, кренуло откопавање истине о овој древној светињи наших хришћанских предака. Што се више одмицало у истраживању, то су све више и више испливавали на површину нови докази. Прво су пронађени бројни остаци округлих топовских ђулади, што је била асоцијација на начин рушења храма у жестоким аустро-турским ратовима око 1717. године када се управо у Осмацима водила изузетно крвава битка при покушају аустријског генерала Петраша да заузме Зворник. Налази су указивали на средњи вијек као вријеме подизања цркве, међутим даља ископавања су почела да откривају везу са античким временима, односно Византијом, што је само по себи изузетно откриће. Онда је услиједило велико изненађење проналаском римског надгробног споменика, са натписом и још изузетнијом иконографијом на њему која се ријетко гдје виђа. Споменик потиче из отприлике Христовог времена, највјероватније из II вијека и односи се на период многобоштва. А то је, знамо, предиод прогона хришћана. Временом су у потпуности откопани сви зидови храма димензија 20x11,50m, те је установљено да је првобитна црква била мањих димензија, а да је касније знатно проширена, што свједочи о томе да је јако дуго била у функцији, прије него што је срушена.
То потврђују различити нивои градње. Ипак, ових дана, приликом наставка радова, дошло се до потпуно неочекиваног и невјероватног открића колективне старохришћанске гробнице у самом храму, каква се на овим просторима ријетко виђа! Грађена је на полуобличасти свод, а унутра је сахрањивање вршено по древном систему катакомби. У гробници су пронађени скелетни остаци пет особа, чије су кости давно похаране и испревртане. Чини се да су у питању остаци млађих особа јер су зуби јако добро очувани,а има и неких оштећења на костима, што наводи на помисао да су можда у питању мученици над чијим су гробовима по древним хришћанским обичајима прављени храмови. Све ово говори да се истина Божија ничим не може сакрити, ни људским недјелима, ни временом, јер Дух Свети дише тамо гдје Он хоће. Ово може бити и поука свима који се са неозбиљношћу односе према народом памћењу, које траје вијековима, а траје толико јер једино је Бог Истина. Све друго брзо блиједи и лако се заборавља. Нека нас Господ који је једини Истина сачува и покаже достојним наших славних и светих предака, који живјеше и умријеше онда, као и ми што живимо данас, у истој вјери.
(Бојан Милијашевић)
Извор: Епархија зворничко-тузланска
