Вељко Рачић: Са срећом нам помирење
Године великих јубилеја у нашем роду, али на вишем плану васељенском, свеправославном припале су и овој генерацији у овим чудним временима да их обиљежавају.
Сто година од балканских ратова, два вијека од рођења црногорског владике и највећег српског пјесника Његоша, шест стотина година манастира Прасквица, осам стотина година манастира Ћурђеви Ступови, девет стотина година од рођења Стевана Немање потоњег Светог Симеона Мироточивог, родоначелника светородне лозе Немањића, и без сумње највећи догађај у овом покољењу седамнаест вјекова од доношења чувеног Миланског едикта цара Константина којим је дата слобода хришћанској вјери.
Централна прослава 1.700 година од овог чувеног догађаја биће одржана у родном граду цара Константина – Нишу, некадашњем Наисусу.
Тог дана Ниш ће бити центар хришћанске Европе и свијета, окупиће велики број црквених великодостојника на челу са архиепископом новоримским и цариградским и патријархом васељенским Вартоломејем, бројне државнике и представнике дипломатског кора… Биће то, уистину, дан за памћење у цијелом свијету.
Наставак или, боље рећи, логичан слијед ако не и већи или бар на истом нивоу десиће се и сјутрадан у нашем главном граду Подгорици, у малој Црној Гори.
Повод највећи могући: освећење Саборног храма Христовог васкрсења… Хроничари су забиљежили да већег догађаја није било у прошлости у овој маленој земљи, а дај Боже, али тешко да ће га икада и бити на овом нивоу!
То је својеврстан допринос Црне Горе православљу; како је рекао највећи духовник нашег времена „да не просимо стално од Европе, него и да дамо оно најбоље што можемо европској култури и цивилизацији уопште…“
И заиста Храм Васкрсења је најљепши дар који постојбина Светог Саве и Симеона може да подари васељени, цијелом хришћанству, оно чиме треба да се поноси сваки брат Црногорац, оно чиме може да се подичи и с поносом каже да се свако од нас уградио у овај свети храм, неко мање неко више у складу са својим могућностима, али чистог и пуног срца.
Осим еклисиолошке, овај храм има и своју другу важну димензију међу нама историјеки подијељенима још од Петровића и Радоњића, зеленаша и бјелаша, четника и партизана, Мила и Момира… То је димензија заједништва, фактор помирења, сједињења, братског труда и љубави.
Престони град Подгорица добија своју личну карту… Прије овог храма био је једини главни град у Европи који није имао саборни храм…
Вјерујемо да ће овај свети храм затворити и неке наше идеолошке заблуде, размирице братске зацијелити, закрвљену браћу, пријатеље и комшије помирити, неке усијане главе охладити, привести их богопознању, праштању, љубави…
Његова улога је на том метафизичком плану велика не само као важног историјеког споменика него суштинскије, дубље, нешто што је много више од онога што се голим оком види. Добро је то наш духовни отац видио и знао доласком на трон цетињских митрополита 1990. године и тада када је била материјална криза на питања: „Одакле нам новац, владико, да градимо храм“?, одговарао: „Мој новац су Црногорци, нека сваки угради по један камен, ето нама храма“! Тако је и било.
У вољи је Црногораца ‘оћемо ли, ако ‘оћемо – нема те силе која то може зауставити!
И даће Бог да своје силе усмјеравамо на праве ствари, „нове нужде рађу нове силе, дејствија напрежу духове“, говорио је ловћенски пророк и тајновидац.
Овај храм је и повод и позив нашој браћи која из другачије призме, угла, становишта виде Црну Гору… Оној браћи која из разних идеолошких или идеолошко-политичких или етнофилетистичких разлога траже неке могиве за подјеле, да приђу и братски се изљубимо, опростимо једни другима… Много је више разлога који нас спајају од оних који нас раздвајају!
Овај храм је подједнако Срба и браће Црногораца, свих православних без обзира на било коју посебност, националну припадност, опредјељења… Важно је да су православни и да му прилазе чиста срца….
Кад је већ напокон и сама државна администрација схватила да је овај јубилеј важан за Црну Гору, логично је да сви они који се куну у ту исту Црну Гору буду на нивоу, покажу да су достојни синови ових гора, да горштачки менталитет, чојство и јунаштво и даље и у овим временима досежу врхунац!
Бољи и љепши разлог за видање братских рана нећемо скоро имати, па је прилика да то искористимо и братски се изљубимо… Ако неко, пак, неће нека му, биће му најтеже!
Треба искористити ту идеалну прилику да присуство толико благодати на једном мјесту пређе и на сваког од нас понаособ, узимањем благослова од пагријараха васељенског, руског, јерусалимског, српског… На корист, сваки напредак и срећу…
Ништа Црној Гори не недостаје као братско помирење, превазилажење подјела, разних антагонизама, дуализама… Што прије друштво буде тога свјесно, биће утолико срећније, а тако је мало потребно за срећу!
Нек’ нам је са срећом!
ДАН
Извор: Митрополија црногорско-приморска
