Вера као благослов будућности (први део)
Обимну рекапитулацију и егзистенцијално тумачење историје праотаца Израила, писац Химне вере завршава у три реченице. Оне сажимају период дуг око 150 година. То је приближно библијском схватању о трајању три генерације, а одговара спомену три личности које су кључни представници тих генерација. Прва од њих је Исаак.
Чудно је што библијски писац, разматрајући историју праотаца Израила посвећује несразмерно много места праоцу Аврааму и његовом добу (11,8-19) у односу на све представнике те историје који су дошли после њега (11,20-22). Не треба, ипак, заборавити да су потомци праоца Авраама, већ у првом осврту на овај део библијске историје, препознати као сунаследници божанских обећања која су добили саучесници његове, пре свега, есхатолошке вере (11,8-10.13-16).
Нагласак је на чињеници да су они у тренутку када су осетили приближавање смрти благословили потомке преневши на њих божанска обећања. Тако се показује да су они, чак и кад су умирали, гледали напред у испуњење обећања. Последња три примера вере из периода праотаца, заправо, илуструју перспективу која је програмски представљена у Јевр 11,13. Ови примери сажето приказују да су праоци, иако нису искусили остварење обећања, очима вере видели његово остварење у будућности поздравивши га из далека.
Попут Авраама они поседују визионарску перспективу. Она се протеже, преко граница њиховог живота, у будућност загарантовану божанским обећањем. Есхатолошки карактер њихове вере писац Посланице узима као основни мотив који обележава оно што жели да каже о њима. То се најнепосредније види у речима којима се говири о Исааку који је вером благословио Јакова, у погледу будућих ствари (Јевр 11,20). Одсуство члана испред речи будућност у оригиналном тексту сугерише да Исаакова вера није била изражена у односу на познату будућност него у односу на будућност која још није виђена (11,1б).
Нарација Постања о Исааку је, када се упореди са деловима који говоре о Аврааму или Јакову и његовим синовима, доста сиромашна. То, међутим, не значи да је он безначајан лик који се ничим не истиче, напротив. Нарација Постања приказује Исаака који следи свештене стопе свог оца Авраама. Он подиже жртвеник у Вирсавеји, где је раније свештенослужио Авраам. Поменута локација је као култно место, очигледно, била веома значајна за Исаака. (Пост 26:24-26). Исааково свештенослужење било је природан наставак Авраамовог свештенослужења. Његов живот је у сенци живота његових сродника, али је он и повезује међусобно. Присутан је кључним тренуцима овог дела библијске нарације. Међу описаним догађајима се истиче моријско искушење Авраама, које је било, ништа мање, и кушање младог Исаака. Значајно је приметити да предање о Исааковом везивању на Морији (тзв. акведах), у верзији коју нам преноси 1Клим сведочи да Исаак са чврстим знањем о будућности драговољно је вођен као жртва (31,3).
Преломни моменат којим Јаков неповратно избија у први план повезан је, такође, са Исааком који га благосиља. Исаакова спремност да Јакову додели благослов Авраама (28,1-4) показатељ је његове вере. Она се састојала у томе што је учинио оно што би, посматрано из људске перспективе, представљало опасност по испуњење обећања – нарушио је природан поредак, млађег сина Јакова је претпоставио старијем. То је било дело вере.
Постоје два момента која су могућа база за наведене речи из Посланице. Први од њих је повезан са нарацијом о превари којом је Јаков добио очев благослов (Пост 27). Други текст открива да је Исаак, нешто доцније, разумео да је благосиљање Јакова у складу са Божијим плановима, и изнова га благосиља препознајући у њему наследника обећања која је Бог дао Аврааму (Пост 28:3.4). То се десило пре Јаковљевог пута из Ханана у Харан. Вероватно је да се у Посланици подразумева друго благосиљање Јакова.
Нисмо сигурни како се благосиљање вршило, али је највероватније то била једноставна радња полагања руку на главу оног који се благосиља уз изговарање речи благослова које су биле неопозиве. Формула благослова је вероватно представљала модификацију стандардних модела оновремених благослова првенаца. Садржала је: 1) господарску улогу у породици и 2) месијанско наслеђе. У конкретном случају нагласак благослова био је на наслеђивању Авраамовских обећања. То нас подсећа на на разумевање благослова као централне теме у нарацији о праоцима.
Култна атмосфера се додатно појачава указивањем на обед повезан са благосиљањем који је укључивао јаре (ст. 9), хлеб (ст. 17) и вино (ст. 25). Све ове врсте хране биле су жртвени прилози. Богослужбени обед благослова Исааковог, тако постаје праслика богослужбеног обеда Царства небеског и вечере свадбе Јагњетове када ће многи са Истока и Запада доћи и сести за трпезу са Авраамом и Исааком (Мт 8,11 уп. 21,43; Лк 14,15). Није, стога, чудно што Исааково благосиљање Јакова, за аутора Посланице дакле, има нарочит литургијско-богословски смисао. Њега препознају и богослужбени и литургијски текстови Цркве када о Исааку говоре као о побожном и благочестивом; сину обећања, слуги Божијем и пријатељем Господњим. Чланови богослужбеног сабрања моле Бога да буде примљено ово приношење као приношење Исаака.
Веома значајан есхатолошки аспект препознаје и аутор Химне вере. Он сведочи о есхатолошком карактеру Исаакове вере којом је праотац био загледан у будуће ствари. Аутор, међутим, истиче да Исаакова оријентација ка будућности није била одустајање од садашњости, напротив. Она је конкретан израз добијала у садашњости и то кроз богослужбене радње које је праотац вршио. Ова синтеза есхатологије и историје у богослужењу је карактеристика коју аутор Посланице препознаје и код друге две личности о којима говори у наставку.
Поменута синтеза је образац на који он позива и првобитне читаоце своје Посланице. Они су се налазили у тешким околностима, а њихов живот се налазио у преломном периоду, пре свега у контексту напуштања старозаветних пракси и уверења при прихватању хришћанског разумевања вере. Пример Исаака им је говорио да тај својеврсни скок не треба да доживе као одустајање од богатог наслеђа, већ као његово потпуно реализовање. Да би то могли да постигну, њихов поглед је, попут Исааковог, морао да буде загледан у будуће ствари, у есхатон, али су тај есхатон требали да конретизују овде и сада, у богослужбеном сабрању на које их писац позива.
То је позив који прожима читаву Посланицу, и нарочиту њену Химну вере. Он кроз миленијуме хришћанске историје допире и до нас. Позива нас да живимо погледа упртог у есхатон и да тај есхатон предокушамо и конкретизујемо на богослужбеном сабрању где се молимо да наш принос буде прихваћен као приношење Исаака. Ова молитва је истовремно и подсетник на то да се од нас данас, као и некада од Исаака, захтева не само формално учешће у богослужењу, већ свецело саможртвовано и потпуно предање које је посведочио и праотац Исаак, попут својих претходника Авеља, Еноха, Авраама. Такво учешће у садашњем богослужбеном (евхаристијском) обеду може да буде темељ наде за учешће у трпези са Авраамом и Исааком (Мт 8,11 уп. 21,43; Лк 14,15).
---------------
У нарацији о Исааку тема благослова је доминантна. Она се експлицитно наставља у пог. 26. Понавља се обећање Јахвеа дато Аврааму (Пост 26,2-5 уп. 12,1-3) и на њему се инсистира. У поглављима о Аврааму централни мотиви везани су за његовог сина. Исти је случај и кад су у питању приповести о Исааку (Пост 25,19-35 [Пост 25,22-34]). Његови синови су виђени као део испуњења Божијих обећања. Оно што је Јахве започео са Авраамом наставља се са Исааком, и то управо због оца његовог Авраама (Пост 26,3.5.24.28 уп. 21,22; 28,15.20; 31,3.5.42; 35,3). Тема благослова постаје изнова средишња у 27. пог. (Пост 27,4.7.10.12.19.23.25.27.29-38.41). Нарочито се наглашава да Исаак заиста (пре)носи благослов Јахвеа дат његовом оцу Аврааму (Пост 26, 29 уп. 12,2-3).
---------------
Древна друштва, нарочито у области библијског Оријента, веома су водила рачуна о генеаолошкој хијерархији. Старији синови су имали предност над млађом браћом. Првенац је наслеђивао већи део имања (понекада 10% више, а понекад и 2/3 укупног иметка). Првенац је био и носилац очевог благослова. То је подразумевало да добија лидерско место у породици, односно да ће бити господар браћи својој.
Извор: Православље
