Вера ратника Отаџбинског рата
Издавачка кућа „Познание“ објавила је нову књигу главног архивиста Централног државног архива Санкт Петербурга, доктора историјских наука М.В. Шкаровског о Великом отаџбинском рату под насловом „Господ ће нам даровати победу“. Аутор у непристрасном облику, ослањајући се само на чињенице, анализира улогу Цркве у победи над немачким нацизмом. Зашто је само рат, који је совјетску државу ставио на руб катастрофе, натерао руководство земље да мало омекша своју политику према Цркви? Шта је, у ствари, била нацистичка верска политика и зашто је оживљавање Православља на окупираним територијама било могуће? О томе у интервјуу објављеном у „Часопису Московске Патријаршије" (бр. 3, 2020) говори писац М.В. Шкаровски. Уредништво Информативне службе СДПЦ доноси овај извод:
- Да ли сте наишли на документа о отвореној пројави вере у војном руководству Црвене армије? Да ли је маршал Георгије Жуков носио са собом Казанску икону Матере Божје?
- Да, али не из архивских докумената, већ из сведочења људи који су то видели. То се не може сасвим одбацити. Али било је и других доказа. У Москви, у руском Државном архиву друштвено-политичке историје, нашао сам овај документ: када је совјетска дивизија заузела град Лугу, његов командант генерал Лобанов наредио је да се построји неколико батаљона, међу којима и свој штаб, и да се пред стројем одслужи молебан благодарности. Како се испоставило, свештеник Михаил Образцов, који је служио молебан, помагао је партизанима током година окупације, и генерал му је сад јавно захвалио на помоћи. Постоје и чињенице да су многи официри Лењинградског фронта посећивали богослужења, међу којима и команданти Лењинградског фронта, на челу са маршалом Леонидом Говоровим, и присуствовали службама у катедралној саборној Николо-Богојављенској цркви. Врховно руководство земље је одмах било обавештено о таквим чињеницама, али нико није био кажњен због тога.
Још једна занимљива чињеница. Црвена армија није имала војно свештенство, али уз дозволу војне команде и совјетског руководства, православни свештеници су служили у неким националним формацијама - румунским, југословенским и чехословачким. Московска патријаршија је такође учествовала у припреми института војног свештенства. На пример, у југословенску војну јединицу постављен је московски протојереј Димитриј Цветков. А он је са тим јединицама у саставу Црвене армије стигао до Београда и добио је највиши југословенски орден.
- Да ли знате случајеве када су се војници или партизани обратили вери, Богу после општења са свештенством?
- У основи, то су били обични редови и партизани. Њихова писма митрополиту Алексију (Симанском) сачувана су у Централном државном архиву Санкт Петербурга. Војници су му честитали на неким значајним животним догађајима, црквеним празницима и посебно написали да су се обратили вери. Видео сам писмо партизана А.Г. Голицина, који је митрополиту Алексију говорио о утиску који је на њега оставио апел Владике становницима окупиране територије. Карактеристична чињеница: када је 1945. поново отворена Лењинградска духовна семинарија, велики део уписаних у њу (до половине) сачињавали бивши борци с фронта.
Стотине свештенослужитеља борило се и у Црвеној армији, међу којима и они који су се успели да буду пуштени на слободу до 1941. године, пошто су неко време провели у логорима, затворима и прогонствима. Најупечатљивија чињеница је будући патријарх Пимен (Извеков), који је, као јеромонах, служио на фронту у чину официра. А у концентрационим логорима за совјетске ратне заробљенике у Немачкој постојала је пракса - Немци су тамо дозволили да богослужења савршавају само они свештеници који су били војници Црвене армије и били заробљени. Такве документе сам видео у немачким архивима.
- Генерал А.А. Власов је позвао свештенике да се старају о војницима Руске ослободилачке војске? Да ли се они могу назвати колаборантима?
- За Власова је то било веома важно. Руска отаџбинска армија је чак увела службу Протопрезвитерата, односно главног војног свештенства. Било је тамо различитих свештеника. Неки су били евакуисани са окупираних територија Совјетског Савеза. На пример, свештеници Адријан Римаренко, Димитриј Константинов и Алекандер Киселев. А неки су из руских емиграната, из Руске заграничне цркве. Не бих све назвао колаборантима, јер неки од њих су били руски националисти, сматрали су се себе руским патриотама и претпостављали су да ће се створити руска национална војска која се неће потчинити нацистичкој Немачкој. Друга ствар је што су у много чему погрешли.
Извор: Patriarchia.ru (извор из интервјуа превео Р. Ракић)
