Веронаука као позив на Литургију
„Што смо видели и чули објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу,
а наша заједница је са Оцем и Сином његовим Исусом Христом.“
1. Јн. 1, 3
Већ је прошло пуних 10 година од како је у школе у Србији уведена верска настава, тј. враћена у образовни систем после педесетогодишњег изгнанства које је било инспирисано идеологијом комунизма. Међутим, исто тако је чињеница да је и повратак веронауке био политички уступак тадашње владе Цркви, због неких тадашњих интереса. Како год било, у свему томе је добро али и најважније да се веронаука нашла у школама.
Иако је од момента укидања веронауке Црква чекала њен повратак у школе, када се он десио, Црква то није најспремније дочекала. Као да се нашла ухваћеном у некаквом раскораку. Но и поред те практичне неспремности (која је општенародна карактеристика Срба), Црква је богословски била спремна за такав изазов. Заиста, наше богословље је у мањој или већој мери ушло у духовни препород православне теологије који свој практичан израз има у једном броју епископа, од којих су неки ученици Преп. Јустина Ћелијског, али и духовном лику који је имао – како у Цркви тако и у народу – блажене успомене Патријарх Павле. У светлу свега овога концептуално гледано, веронаука је стављена на добре богословске основе. Управо то омогућава да све замерке које су тада помињане, као и данас, о „клерикализацији“ друштва падну у воду.
Циљ православног катихизиса није да од деце и младих направи „малу војску“ хришћана. Веронаука је најпре позив на ширину живљења. Та ширина живљења у себи има уткану радост према животу који је опет израз неусловљене и неизрециве љубави Божије. Циљ је да деца и млади виде своју веру не као историјски конзервирану традицију коју „ваља“ поштовати, него као фундамент свих човекових тежњи, од професионалних до најинтимнијих. Веронаука тежи да упути младе – да имају холистички поглед на свет, поглед који тражи стално преиспитивање себе у односу на Бога и свет, односно једну јаковљевску борбеност (види Пост. 32, 24–30). А на првом месту, захтева да се увиди да је живот вредан и непроцењиво драгоцен тек када се укорењује у његовом коначном смислу који је сам Логос Божији. Ово неумитно води ка Литургији. Најпре због тога што Литургија као сабрање свих на једном месту јесте изображење коначног јединства твари и Бога, тј. она је Црква. То јединство представља на првом месту укидање подељености које су иманентне свету и човеку, а затим и афирмацију разлике појединачног постојања сваког човека – а са њим и света. То сликовито описује Св. Григорије Палама када говорећи о узлажењу човека ка Богу „са сваком врстом твари, да би њоме икона била разоткривена“. Сходно овоме, Литургија је позив на подвиг, на поновно изграђивање себе у стварности Царства Божијег где се овде показујемо као они који „живе у свету, али нису од овога света“. Међутим, ово није позив на идеализовање стварности; у светлу разрешења које нам се даје у Литургији разоткрива се сва трагичност проблема који мори овај свет. На концу, то за хришћане значи поистовећивање са Христовим страдањем које носи радост васкрсења (види Рим. 6, 4–11; Мт. 16, 24–28), или, другим речима, урањање у дубину покајања ради узлажења на небо.
Заиста, у великој мери катихете ово преносе ученицима и труде се да сведоче својим животом. Помак који се показује као последица споменутог већ је уочљив. У београдским храмовима сваке недеље ћете, уколико одете на Литургију, наћи школарце који у понеким храмовима чак и поју, чтецирају, најбројнији су на Спасовданској литији... Оно што је битно да се радују одласку у Цркву, радују се заједничарењу и молитви.
Поред овога, катихете можда непосредније и од свештеника могу да имају увид у црквеност народа, као и на који начин се коментаришу поступци клира. Тако је најпре због тога што ђаци кроз своје ставове заправо износе ставове својих укућана о Цркви, били они позитивни или негативни, били реални или последица предрасуде. С друге стране, овај помак подразумева уплив већег броја људи у Цркву – или бар чешћег сусрета са Црквом као литургијском заједницом. Ова врста отварања јесте и својеврсни потрес за, будимо искрени, наш помало учаурени однос према својој побожности и окружењу. (Сада се ту појављују неки нови људи, који ремете атмосферу у храму, „нарушавају“ Литургију својим незнањем и сл. На жалост, често су тој групи прибројани и вероучитељи као они који су све те „неофите“ довели у храм, ...)
Потрес који је изазвала веронаука у друштву и Цркви јесте, стога, крајње позитиван и дубоко аскетски. Позива све нас на преиспитивање свог односа на првом месту према основним заповестима Божијим о којима висе Закон и пророци, а које су једина аутентична интерпретација Јеванђеља; љубав целим бићем – према Богу и према ближњем као самоме себи (види Мт. 22, 37–40). Ово су почеци након којих можемо сагледати и предности и слабости верске наставе. Мане се не тичу само методолошких недостатака програма или статуса катихета, иако је то веома битно, него се тичу и саме рецепције веронауке у Цркви и њеног значаја по целокупно Тело Цркве.
Дакле, веронаука није само мисионарска делатност Цркве, већ је она, у светлу овога, позив свакоме од нас у литургијско живљење које у себи има, као што смо напоменули, и крсно-васкрсни етос који тражи веру Авраамову, срчаност Јаковљеву, боговиђење Мојсијево, дуготрпељивост Јова и посвећеност пророкâ. Другим речима од нас тражи све, како бисмо цели постали подобни Христу, највише у Његовој љубави. Та љубав је ништа мање него начин живота Триипостаснога Бога. Све ово, пак, јесте Црква као (з)бивање у причешћу (учешћу) у великој тајни побожности (1. Тим. 3, 16) која је предокус Царства Божијег, тј. „оне у Рају говорене Павлу неизрециве речи, велим за она Вечна Добра... А која су то? Са налазећим се на небесима добрима, оно Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, које свакодневно гледамо и једемо и пијемо – то су заиста она Добра, а изван ових речених нигде не можеш наћи ниједно, макар прошао сву творевину“ (Св. Симеон Нови Богослов).
Владимир Пекић
Извор: Православље, број 1091, стр. 28,29
