Веронаука и њен значај - поглед из школе

Деца нас оправдавају пред Богом, деца и цвеће.
(ава Јустин Ћелијски)

„Европска школа одвојила се од вере у Бога. За Европом смо се и ми повели. Због тога смо љуто пострадали. Да ли ћемо се опаметити? Да ли ћемо имати мудрости и храбрости да се вратимо на прави пут?“

Као ђаци неспремни за одговарање, ћутали смо читавих педесет година, а онда, на почетку 21. века, у септембру 2001. године, увођењем веронауке као обавезног изборног предмета у школама на територији Републике Србије дат је одговор на ова питања која поставља Свети Владика Николај.

Много је аргумената који говоре у прилог постојању овог предмета. Значај веронауке не мора се посматрати искључиво са аспекта вере, у ужем смислу. Уколико имамо у виду да се хришћанство налази у самој основи читаве европске цивилизације, каква је нама позната, и да уметничка дела у књижевности, сликарству, музици... обилују библијским реминесценцијама, те да је немогуће замислити образованог човека који не познаје макар основне приче из Библије, можемо закључити да је постојање оваквог предмета од изузетног значаја за опште образовање појединца.

Значај веронауке можемо посматрати и са аспекта пристојног и примереног понашања, које показују ученици који је похађају, приликом посета црквама и манастирима, као културној баштини, на екскурзијама које школе организују.

Веронаука је та која може  код деце и младих створити спону између знања и вере, интелекта и савести. Сведоци смо да знање и интелект одвојени од побожности, могу бити злоупотребљени као опасно оружје. Сетимо се само проналазака који је требало да олакшају живот човеку, а који су били употребљени управо у сврху његовог уништења. Како другачије да објаснимо све оне ратове и разарања, поготово у новијој историји човечанства?

Као предмет заснован на чврстим моралним нормама и јасним ставовима по питању живота и односа према њему, веронаука значајно доприноси остварењу циља просвете који је отац Јустин Поповић формулисао на следећи начин: „Шта је циљ просвете ако не: просветити човека, осветлити све његове поноре и јаме, протерати из њега све таме“.

Значајна је и из перспективе односа поштовања према породици, родитељима, наставницима, традицији, односа према народу коме припадамо. А судећи по свему што нас окружује и што се дешава у нама и око нас, то нам је данас неопходно.

Српски народ, или барем један његов део, већ више од пола века тумара по беспућима историје, која се дешава на великој позорници - Европи. И то не зато што јој географски не припада, већ што га збуњују вредности које она промовише и многоструки аршини помоћу којих процењује људе и догађаје, додељује награде и одмерава казне. Страно нам је прекрајање државе и историје, брисање граница и сећања, проглашавање породицом нечег што она није.

Мало који народ, уморан од своје бурне историје, у непрекидној жудњи за сталношћу и стабилношћу, тражећи острво на којем ће моћи да предахне, и сидро помоћу којег ће моћи да се укотви, има као српски, изражену склоност да сваку манифестацију која се по други или трећи пут одржава проглашава традиционалном, а традицију приписује свакој институцији која постоји тек пет или десет година, понекад сметнувши са ума да су једине две институције које постоје дуже од две стотине година, и као такве представљају прави симбол непрекидности и виталности нашег постојања, Српска Православна Црква и школа.

Одговорност и једне и друге је велика, огромна. Оне треба да подуче, опомену, уједине, да отворе очи и срца наше деце, припремајући их да прихвате љубав, веру, трпељивост и наду као основе њиховог живота, као темељ здраве и задовољне младости, као залог за будућност. Управо у светлу остварења тог задатка, треба тражити и место веронауке.

Када говоримо о заступљености веронауке у највећој школи колубарског управног округа, Основној школи „Милан Муњас“ Уб из које долазим, могу да кажем, са великим задовољством, да у нашој школи од 1341 ученика, колико их има од првог до осмог разреда, у школској 2012/13. години, наставу веронауке похађа 1319 ученика или 98,36 %.

Свакако да је томе допринео, у високом степену, мотивисан и одговоран наставни кадар. Наиме, у нашој школи, у матичној и издвојеним одељењима, наставу веронауке, у одређеном проценту, изводи шест вероучитеља који су пуноправни чланови наставничког колектива у смислу права, одговорности и обавеза. Они присуствују седницама стручних органа школе и учествују у сваком облику живота и рада школе. Поред ускостручних семинара, имају могућност да присуствују и методичким семинарима који се одржавају у школи, што се свакако позитивно одражава на квалитет наставе, а посредно утиче на чињеницу да се ученици у том броју опредељују за похађање часова веронауке.

Такође, с пуним правом сматрамо, да високом проценту у ком је веронаука заступљена у нашој школи значајно доприноси и одлична сарадња коју школа има са убском црквом и њеним свештеницима.

Та сарадња би се могла описати у неколико реченица, од којих свака почиње са не, а по својој суштини означава потпуно супротно: Не постоји црквена свечаност којој не присуствују представници школе, нити школска свечаност на којој нема свештеника наше цркве. Не постоји питање, везано било за Цркву, било за школу, које је требало решити, а око којега смо се договарали дуже од пет минута. Не постоји ситуација да смо тражили помоћ, а да је нисмо добили.

Из такве атмосфере међусобног поверења и обостраног уважавања, произилази и овакав однос ученика према веронауци и заинтересованост за њено похађање, а ситуација је слична и у осталим основним и средњим школама на територији наше општине.

Баш као у ранија времена, у којима је исписивана славна историја нашег народа, Српска православна црква и Школа, налазе се на истом задатку, а то је: јачање пољуљаних моралних вредности и „обликовање“ младих људи који ће умети да, уздигнутог чела, живе на земљи, а да њихове душе при том стреме небу.

С тим у вези треба се подсетити и пророчких речи Владике Николаја које гласе: „Бирајте, Срби, живот или смрт; част или срамоту; светлост или таму; правду или неправду ... Христа или Барабу. Од тога избора зависила вам је сва ваша прошлост. Од тога ће зависити и сва ваша будућност.“

Надамо се да ћемо, када дође време да се сведу рачуни и погледа куда даље, моћи да кажемо да смо помогли нашој деци да начине прави избор и да се одлуче за непролазну светлост живота, а веронаука ће свакако бити једно од основних оруђа у нашим рукама.

Тек уколико то успемо, сви ми, који смо и пред Божјом и пред земаљском правдом, одговорни за децу и њихово васпитање, било да смо родитељи или наставници, можемо сматрати да смо испунили смисао свог постојања и послања на земљи.

Живана Баратовић,
директорка ОШ "Милан Муњас" на Убу

Извор: Епархија ваљевска