Вести из епархија

Прослава Светог Саве у Епархији врањској

Празник Светог Саве, свечано је обележен у свим храмовима Епархије врањске, пре свега служењем Свете Литургије, као и поделом пригодних поклона присутним ученицима.

Посебно свечано било је у Саборном храму Свете Тројице у Врању где је Свету Архијерејску Литургију служио Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије, који је у својој беседи истакао значај прослављања празника Светог Саве, као и потребу сталног ''учвршћивања'' у вери православној свих верника јер су времена увек тешка за све оне који иду за Христом.

По завршетку Свете Литургије, обављено је резање славских колача: Одбора Светосавске недеље, Учитељског факултета у Врању, свих средњих и основних школа из Врања, као и верника који Светог Саву славе као своју Крсну славу. У последњих неколико година, све просветне установе из Врања, доносе своје славске колаче у храмове Епархије врањске и тако се дан Светог Саве обележава кроз учешће на Светој Литуругији и преношењем молитвеног духа из цркава у школе.

Прослављање празника Светог Саве, настављено је посебним програмима у свим основним, средњим школама и Учитељском факултету у Врању, тако да је дан Светога Саве у Епархији врањској обележен на изузетно достојанствен начин.

У оквиру манифестације Светосавска недеља, у Врању је, већ традиционално, одржана духовна академија Православне Епархије врањске под називом ''СВЕТОМ САВИ У ЧАСТ''.

Беседу посвећену 150.-годишњици Саборног храма Свете Тројице у Врању, говорио је протојереј Владан Милутиновић - секретар Епархије врањске.

БЕСЕДА НА ДАН СВЕТОГ САВЕ 2008. ГОДИНЕ

''Почетак је мудрости страх Господњи, разума су добра сви што тако творе. Као што каже велики апостол Павле:
''Што око не виде, ни ухо не чу,
Нити на срце човеку не дође,
Уготова Бог онима који га љубе.''

И зато слушајући ово, сваки који хоће да се спасе треба да се подвизава, да иде уским и тесним путем. Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, који ходимо. Дим је живот наш, пара, земља и прах, за мало се јавља и брзо нестаје. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда.''

Овим речима Свети Сава отпоче Карејски типик лета Господњег 1199. У њима су сажете све тајне нашег живота, небеског и овоземаљског. И тако отпоче срећни живот државе Србије (како то рече Милош Црњански у свом делу Свети Сава). И он трајаше све док српским земљама владаху свети Немањићи. А први међу њима би Свети Сава.

Претеча Светом Сави на овом нашем простору би Преподобни Прохор Пчињски, који би узор, заједно са Гаврилом Лесновским, Јоакимом Осоговским и Јованом Рилским, свим Богочежњивим и благочестивим душама овог краја. Стога су у зидном живопису и приказани као пустиножитељи.

Уз ову тројицу средњовековних српских, или шире схваћено, балканских светитеља у овом крају се знатно касније јавило и црквено народно поштовање новомученика Ђорђа Кратовца из прве половине 16. века, необично, чак и фолклорно, приказаног на фрескама и иконама као лик младића у народној ношњи. Осим житија и служби, којима су у црквама молитвено обележавани њихови празнични дани, а поштовање ових светитеља у Јужној Старој Србији вековима је одржавало и народно предање. Највећи удео у очувању ових култова, али и светосасвког православља, имали су манастири Прохор Пчињски и Лесново, али и други у тој области. Због близине Грачанице и осталих косовско метохијских манастира духовни живот је и овде прожет дубоким поштовањем српских средњовековних владара светитеља.

Врање је на древном моравско вардарском друму било у саставу средњовековене Србије. За време краља Милутина припадалао је Призренској или Липљанској епархији, да би за време цара Душана ушло у састав Скопске митрополије у оквиру тек створене Пећке патријаршије.

За време дуговековне турске државне управе у Врању је постојала епископска столица, па отуда и црквено историјски назив Врањска епархија која је повремено била седиште викарног епископа скопских миторполита. После обнове Пећке патријаршије (1557.) у Врању, врањским махалама и у оближњим селима саграђен је већи број српских цркава. Ипак, да су и оне имале фреско декорацију није само пуко наслућивање јер су тада биле живописане чак и оближње сеоске парохијске црквице и манастири, као што је манастир Светих апостола Петра и Павла у Дубници (1557.).

Многе цркве у овом крају, па и оне у Врању, биле су порушене или су оштећене у потоњим турским и арбанашким зулумима. ''Пропадоше цркве христијанске, и бист велика беда, какова њест била от вјека'', стоји у једном старом запису.

После укидања Пећке патријаршије (1776.) дошло је до спонтаног, одбрамбеног јачања српских варошких црквених општина. Тако је било и у Врању. И баш тада, у 18. и почетком 19. века, наступио је привредни успон чаршије који је пратило буђење и грађанске и српске националне свести али и обнове верског живота прожетог и побожно оплемењеног хаџилуком у Јерсуалим. Поклоничка путовања на која су се раније одлучивали превасходно монаси и свештеници, сада су постала, скоро насушна потреба српског варошког живља, како у Врању тако и у Кратову, Тетову, Скопљу, Штипу, Велесу, Прилепу и другим градовима овог, тада јединственог простора.

Чаршија је живела у узбидљивим причама хаџија са дугог путовања копном и морем, утисцима из Палестине у којима су се преплитала описанија догађаја из Старог и Новог завета са чудесима пустиножитељским која су узбуђивали машту и побожна осећања.

Али хаџијско Врање је дало и најдарежљивије ктиторе и приложнике приликом градње нове Саборне цркве, а међу њима је први био Хаџи Михаило Погачаревић, највиђенији човек у Врању, чији пример су следили и остали поклоници. Овде ваља додати да је велика Саборна црква грађена уз, можда, неочекивану помоћ врањског паше Хусеина, великог пријатеља Срба, који је на најбољи начин спроводио нове, либералне реформе у Туској, што је сметало домаћим Турцима. Величанствен изглед храма, саграђен је од 1838. до 1841. године, вређао је њихов верски фанатизам па је избила велика буна против Срба, али и против паше.

Један део врањских Турака са Арнаутима из околних села подигну буну на Спасовдан 1843. године.

Уђу у варош, опљачкају хришћане, сруше на цркви кубета, кров и таван, митрополију запале, те до темеља изгори. О злоделима турског башибозука и Арбанаса у Врању далеко се чуло и писало, посебно у православној Русији, али и у Немачкој. Тако је лајпцишки лист Allgemeine Zeitung од 6. децембра 1843. године донео вест да су турске хорде предвођене Арбанасима починиле велика зверства над српским становништвом и да су уз злостаљане жене и девојке, порушили и две цркве у вароши. Тада је Порта под утицајем међународне јавности и дипломатских представника, али и по захтеву Врањанаца, похватала и казнила побуњенике. Чак је и царска комисија проценила штету за порушену Саборну цркву. Како штета није исплаћена, то су се Врањанци прегли и сопствеим средсвима и работом подигли нову цркву, по свему судећи на темељима претходне. Градитељ цркве био је Коста Дамјанов, а потицао је из познате мијачке фамилије у дебарском крају, док је његов брат израдио олтарску преграду.

Сликарски део посла на иконостасу Црквена општина је поверила Димитру Крстевичу Дичо зографу, тада најпознатијем и најдаровитијем иконописцу у вардарској Македонији. У периоду од 1859. године до 1866. године, он је насликао већи број иконостасних целина и појединачних икона. Тако је постао најплоднији мајстор позновизантијског иконописа прожетог, тек упливима италокритског манира са декоративно прихваченим барконим украсима, али и са изразитим смислом за, условно речено, реалистичко моделовање инкарната светитељских ликова.

На иконстасу Саборне цркве у Врању насликао је престоне и празничне иконе, ликове апосотола и целивајуће иконе, док су слике у соклу, царске двери и Крст Христовог распећа сликали други иконописци, знатно слабијих сликарских могућности.

Иконе Димитра Крстевича Дичо зографа овде су право откриће. Сликане су средином 19. века, када је српска уметност на северу, у туђој угарској држави, била сва у знаку романтизма сликара ликовно образованих на Бечкој академији. Ови иконописци су се обучавали у својим зографским радионицама, уз приручне сликарске књиге, ерминије, уз мајсторе који су преносили своја велика искуства, своје поштовање претходника и своју радозналост за извесне, ма и најмање мене. Из тих зографских училишта излазили су сликари другачијег сликарског својства, другачијег схватања црквеног сликарства, али ипак традиционалног у најбољем схватању тог појма. То сликарство је ширкоко распострањено, од Атоса до ових наших крајева у којима је радио мајстор Дичо.

У свом лепом традиционализму оно нас подсећа на дуговековно трајање велике културе која ни у 19. веку, често зановљених изданака, није могла да се потпуно одвоји од свог давно посађеног византијског стабла. У томе је права чар иконописа овог краја новијег доба чији је изразити представник даровити Димитар Крстевич, који је на својим иконама готово калиграфском вештином уносио и српскословенске натписе.

Иконопис Димитра Крстревича, из средине 19. века, се таквим мерама снажно и ликовно уверљиво опире. Цртао је и сликао на златној позадини па су, верујем, стари Врањанци пред својим иконама говорили руке му се позлатиле!

Пошто је ова беседа посвећена празнику Светог Саве, то ћемо овом приликом нешто рећи и о:
Икони Светог Саве на иконостасу Саборне цркве Свете Тројице у Врању

Свети Сава Српски приказан је у архијерејској одежди како благосиља десном руком а у левој држи отворену књигу на којој је текст из јеванђеља по Јовану.

Тропар исписан испод иконе свегог Саве представља модификовани општи тропар светитељу архијереју. У познатим службама светом Сави он се не јавља али је у овом виду исписан испод куполе парклиса светог Саве и светог Симеона српског у манастиру Рила из 1846. То значи да је овај тропар највероватније био у употреби у службама светом Сави на јужном балканском подручју и да има заједничко црквено извориште у литерарном уобличавању иконе првог српског архијереја у Рили, као и Дича зографа у Врању.

Уношење лика првог српског архијереја на иконостасе развијало се, током 18 века, на територије и Карловачке митрополије, где је то било у склопу верско политичког програма. Сличан значај имали су српски светитељи и на територијама које су се налазиле под турском влашћу, где су они означавали присуство српске средњовековне традиције и представљали битан део идентитета православних хришћана. У Врању, као и у Бујановцу, свети Сава је био заштитник једног од најјачих градских еснафа, ужарског. Поштовање најјачег градског еснафа - ужарског према Светом Сава произашло је због његовог значаја и утицаја у српском народу на овим просторима, а све то је објавио Јован Хаџи Васиљевић, правилно запажајући утицај и снагу Светог Саве у српском роду.

То је условило одабир приложништва иконе првог српског архиепископа и њено уношење на иконостас Саборне цркве у Врању. По ослобађењу од Турака 1879. ужарски еснаф прилаже звоно у славу свога патрона Светог Саве. Присуство српске тадиције и култа Светог Саве на овом подручју сведочи и сликање Светог Саве изнад улаза у цркву у Собини, рад Зафира зографа Дебарлије из 1869. године.

Овом скромном беседом, отпочињемо обележавање 150.- годишњице од подизања Саборног храма Свете Тројице у Врању.

Као достојни наследници својих предака, имамо и дуг према њиховом великом делу, а то је да сачувамо, заштитимо, обновимо и улепшамо Саборни храм Свете Тројице у Врању.

Оно што је започео Свети Сава, стварајући Српску Цркву, српску државу и српску школу, а што су наставиле бројне генерације православних хришћана у српском народу, треба и ми да наставимо изграђујући, пре свега, дух Светога Саве у себи, кроз његове речи да је једини наш пут - пут Господа нашег Исуса Христа и ако се држимо тога пута никаква препрека нас неће зауставити. Јер ''блажена ће бити срца ваша и блажене ће бити душе ваше, ако се сачувате чисти у Божијој вери''. А када изградимо дух Светога Саве у себи онда нам неће бити тешко да обновимо и подигнемо наше храмове у свој њиховој лепоти, као места у којима се приноси бескрвна жртва Господу нашем Исусу Христу са молитвама у срцима нашим:

Свети Оче Саво моли Бога за нас грешне, пред престолом Свевишњега!

У оквиру програма овогодишње Духовне академије учествовали су ученици основних и средњих школа из Врања, а у уметничком програму ученици Гимназије ''Бора Станковић'' из Врања под вођством госпођице Весне Младеновић, професора музике.

Награду овогодишње Светосавске недеље добила је Основна школа ''Вук Караџић'' из Врања.

Посебно обележје овогодишње Духовне академије била је, по први пут, додела награда најбољим ученицима верске наставе у основним и средњим школама из Врања, које је уручио Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије. По уручењу награда, Епископ Пахомије честитао је награђенима и истакао значај верске наставе у развоју младих, кроз обнављање Светосавског духа у нашем народу.

Духовна академија завршена је певањем Химне Светом Сави хора, награђених ученика и свих присутних у сали Народног позоришта у Врању.