Видовдан у Лозници: Беседа на причешћу песника

Драги пријатељи, часни оци, поштовани песници, поштоваоци  светиње речи,   трагоци за Логосом Божјим. Сабра нас Бог на Видовдан јединствен празник који пораз и ране осмишљава и оно што је велико у људском гордом уму чини да буде мало, а оно што је презрено и одбачено од грешних људи да буде велико. Српски Видовдан је прича о два града, о царству земаљском и Царству Небеском,  Никад увела успомена на 15.јун 1389. на Косову где смо, како каже Његош,срећу изгубили, Иво Андрић је назвао Његоша трагичним јунаком Косовске мисли. Српство је незамисливо без косовске  трагедије. Косовска  битка је била и остала кантар драме о добру и злу, издаји и верности, витештву и малодушности и данас на примеру Косова и Метохије можемо да видимо ко је вјера а ко је невјера, и данас нам оно показује ко нас у модерној историји заводи за Голеш планину, као некада Вук Бранковић. И данас је оно мера наше националне зрелости и мудрости.

На овај дан када Црква слави светог мученика Вита који је рођен на Сицилији, врло млад са 12 година пошао за Христом, Светитељ који је оцу који је ослепео вратио вид, јер му отац неверни ослепе видевши 12 светих ангела „којима очи беху као звезде, а лица као муње“. Свети Вито је мученички пострадао за време безбожног Диоклецијана па отуда Витов дан или Видовдан.На тај дан се Свети кнез Лазар супроставио 1389. године 15.јуна иноверном Мурату вођи моћне Османлијске империје, у бици је заробљен и положивши своју племићку свету главу дао да му је одрубе.Потврдио је са својим витезовима да је „земаљско  за малена царство,а небеско увек и довека“. Има оних који су вољни да се саобразе са смиреним кнезом који се жртвује за свој народ, и других који држе себе за меру и највиши домет памети на земљи па никог, а поготову онога који се жртвује, не би узели за узор духовног усавршавања. Први су песници а други сви остали; Први се не стиде своје осетљивости, други би да је сакрију уколико је у заметку нису угушили. Они су преосетљивост изједначили са страхом, а страх нас не препоручује за улазак у друштво успешних и јаких оних који господаре светом. Непесници су практични људи: они пре свега воде рачуна какав ће утисак оставити, па се томе подређују при изражавању онога што осећају и мисле, што јесу.Видовдан је од тада Српски завет,склопљен још у крви Богочовека Христа,а сада и у крви наших мученика.Говорим вама песницима да се поезијом и лепотом речи и дијалогам брани Косово. Косово је духовна а не само територијална категорија. Тај Армегедон носимо у срцу овако напети, слухом изоштрени,са страхом од овог неизвесног живота и људи можемо нашу бригу да упоредимо једино са бригом оних легендарних 7 праведника на којима почива овај наш свет.Ви добро знате да добро написан текст у сваком ретку трепери и бруји.Песме и приче, романи и драме, заправо су сеизмограми велике дрхтавице постојања, одјеци наших тајних радовања и дубоко покопаних зебњи.Таласи тог исконског земљотреса разлежу се кроз дрвета и звери, кроз шумор лишћа и блескање рибљих бокова,а највише у Косовском завету где целокупна творевина а посебно страдање и крв мученика из кога израстоше божури постадоше путоказ,знак, ка Царству Божјем.  Јасно нам Цар Лазар својим саможртвеним чином саопшти да је кратак живот у односу на вечност, иако нас трен везује и много пута постаје исувише тамна ноћ за наше звездано чело, истовремено нам за свагда даде поуку која је постала свенародни српски категорички императив“ боље ти је синко изгубити главу него своју огрешити душу“.

Данас преовлађује страх у међуљудским односима. Резултат су ратови и велика напетост у међународним односима. Ком политичару данас можемо поклонити поверење? Не мере се сваком рећи Царе Лазо честито кољено. Цар Лазар се определио за мир Христов који нам је дао мир не онакав какав нам га свет даје. него мир који надилази сваки ум. Не заваравајмо се демон данашњице не носи препознатљиву униформу било ког тоталитаризма из 20. века, али знамо да је заљубљеник насиља, насилни усрећитељ, лажни миротворац. Песници трагају у писању за оним недодирљивим и неизрецивим, па нам је тако, ближе оно што не видимо, за чим жудимо и да му се никад сасвим не приближимо.Та граница никад досегнуте и  неухватљиве стварности нам помаже да одредимо висину гласа којим ћемо се можда додворити охолом уху лепоте, како се негде изразио Јејтс.Бахати људи осетљивост означавају са страшљивошћу, у вери да одсуством слуха за туђу рањивост и недостатком чула за нежне преливе потврђују своју дивовску снагу и мужевност.Можемо да кажемо да песници и писци нису створења дивовског порекла као у митологији.Они нас поучавају да се не морамо стидети своје уплашености:страх нас не сме учинити мањим и слабијим него што смо то у одсудним часовима, управо он нам показује како се луди страх преокреће још у луђу храброст.

Морамо данас да схватимо да је држава једно, а да је отаџбина друго.Држава је организација, отаџбина је биће.Држава је закон, ред, власт, дужност, а отаџбина је идеал.Отаџбина то је пак други проблем.То је завичај.Као тајна и лепота;То су сабраћа као носиоци поезије и трагедије једне заједнице.То је неугасна љубав и брига за нешто што је у заједници морал и честитост без обзира каква је форма државе, и који су повремени закони и друштвени обичаји.Имамо и народну реч која сведочи да је отаџбина ствар „ самртно тешка“.За сваки велики идеал наш народ тражи да се и живи и мре.Мајка за дете и живи и мре.Тако се за отаџбину не живи само-како се један мах хтело-него се и мре.За лепоту и част отаџбине мре се и без рата.Из завичаја прогоњени људи мру од туге. Суптилни Андреј Тарковски је добио карцином од носталгије за лепотом дома очевог у Руском селу где су падале дуге кише, ветрови повијали влати траве, потоци носили свело црвенкасто-жуто лишће и где је његов отац писао у дому који у релном сновиђењу прераста у храм Бога живога.

Данас 21. столеће унело је неред и у земље и у душе, затровала раније, колико толико сношљиве односе, распалило нетрпељивост међу групама и појединцима, затровала оно мало наде са којом је, у нашем закутку Европе, историја састављала крај са крајем.Укинуто је домаће припросто једноумље, а на његово место је дошло једноумље белосветско, сто пута насртљивије и самоувереније.У очекивању да нам крене на боље,кренуло је на горе.Испоставило се да су многи већ били спремни за зло: одмах су се бацили на извршење његових налога и планова.Деспотија је спутавала добре и паметне, али је, још и више онемогућавала малоумне и зле.Сад су једни и други кренули да изведу шта могу и шта знају, и ови други су се, по природи ствари, показали јачи. Нови светски поредак,како га Харолд Пинтер назва почео је да брише наш карактер.Постепено  нестаје у нама из наше душе отвореност, искреност, простосрдачност, дружељубивост, мирење са судбином, стрпљивост, уздржљивост, спремност на самокритику, кајање, скромност у вршењу подвига, без жудње за површним успехом,самилост и великодушност.Разрогачених очију,губећи дах,ствара се нови тип људи,са новим покличем: Профит! профит по сваку цену! макар и преваром, макар неморалом и развратом, макар продајом добара мајке домовине.Профит је постао нова владајућа идеологија,. Како то скоро рече Емир Кустурица: „наш глумац Раде Шербеџија не рецитује свакидашњу јадиковку Тина Ујевића, одустао је од Краља Лира, Карамазових и од глуме озбиљних филмова Живојина Павловића! Прихватио се улоге руског негативца епизодисте у холивудским филмовима“. „ Дјеца у Америци одрастају „слободно“ гледају телевизију, блокбастере! Њихови погледи на свијет ријетко одступају од шема видео- игрица и страсти коју буде блокбастери у којима рецептура Холивуда одређује добро и лоше. Страно ми је било какво конфесионално сучељавање али свашта преко медија чујемо нпр. о протестантској етици, као да не постоји православна етика, као да смо фаза и фрагмент историје коју неки Хегел ликвидира на једној страници филозофије историје. Свет је снажан мозаик бујног Апсолута а не телос једног дела света, ма колико тај свет био материјално богат и моћан. Не вреди да љубимо ручице и ножице свету, него да храбро афирмишемо наше вредности, истинску и живу веру у Бога . Љубав према земаљским божанствима неизбежно поробљава и мучи.

 Не смемо заборавити да је данашњи празник један велики урбанитет врлина и расадник лепоте и богочовечанске духовне љупкости.Видовдан је симбол честитости и несебичног даривања до последњег атома свог бића-жртвоприношења, састрадалне љубави. „Нема веће љубави од те да неко положи живот за пријатеље своје“, Видовдан је празник витештва, самилости и пружене руке,Видовдан је етички и духовни императив опоравка Српског народа.Хвала Богу, наши манастири и Светиње на Косову Метохији су духовно живи .Отворена је Призренска богословија. Није немогуће да поново засија православна духовност и свеколико српство на Косову и Метохији. Пећка Патријаршија је очувала Светосавску Цркву у три империје, Ниједна држава неће бити калуп за Цркву, Подржаћемо здраво православно хришћанство. Видовдан није историјски мазохизам, он је превасходно  позив на духовно историјски препород. Данас у постмодерној, боље речено постмодернистичком сензибилитету и рецепцији можемо да разумемо значај исторјске приче као неопходног услова да препознамо наш идентитет ради  духовно-животног препорода

Јевреји су близу 2000 година била изгнани из своје земље.На свакој Рош хашана Новој Години говорили су до године у Јерусалиму и на крају се њихова мисао реализовала.

Скоро смо у Београду говорили о Андреју Тарковском. Тарковски је био песник- редитељ. Он је кроз своје филмове настављао тему о слабом човеку кога види као победника у животу. Човек га је интересовао по својој способности да служи нечем вишем, по свом отпору, или својој неспособности да се повинује обичном моралу, уском и бедном. Привлачио га је човек који је сматрао да се смисао живота првенствено састоји у борби против зла који он сам у себи носи, борби која ће му омогућити да се током живота попне за неколико степеница према савршеној духовности.

Тарковски је Откривење Јованово сматрао можда највећим поетским делом створеним на земљи: Откровење нам каже:

Не бој се, ја сам Први и Последњи.

И Живи и бијах мртав

и ево жив сам у вјекове вјекова, и имам кључеве и од смрти и од пакла,

Тако говори онај који држи седам звезда у десници својој, и који ходи посред седам свјетњака златних.

Знам дјела твоја, и труд твој,

и трпљење твоје, и да

не можеш да поднесеш зле,

и провјерио си оне који за себе говоре да су апостоли ,

а нису, и нашао си да су лажни.

И трпљење имаш и намучио си се за Име моје, и

ниси сустао.

Али ми криво на тебе, што си ону

прву љубав твоју оставио.

Сјети се, дакле, откуда

си пао, и покај се, и она прва дјела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свјећњак твој са мјеста његова, ако с не покајеш,

Ко има ухо нека чује што Дух говори Црквама.

Ономе ко побједи даћу му да једе од дрвета живота

које је у рају Бога мога. Откр 1, 17, 18; 2, 1-7

Јер,уверен сам да само демократским дијалогом,компромисима можемо да решавамо питања наше Српске кризе,а Видовдан је праг са кога се види Небески Јерусалим .Верујмо у снагу песничке речи,а још више у снагу речи Божије, По древном предању Бог је словима Светог Писма створио свет. Свет је благодат, дар заснован на благом Слову Божјем. Веје Његово обиље доброте  по нама као мана. Отуда и људска словесна захвалност: хвалим те јер сам тајно саздан, откан у дубинама земаљским Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која излази из уста Божјих; И смрт и живот у речима стоји јер нам Христос рече да ће овај свет проћи,ал да  његове речи проћи неће. Лозничани, песници, браћо, сутелесници Тела Христовог, нек нам светли круна Немањића, гле слетео Милош Обилић међу Србе. Догодине у Призрену граду Цара Душана испод обронака Цар планине да славимо Видовдан као празник мира и словесне жртве. Псалам каже: „Доћи ће народи и донеће дарове своје“. Наш дар су свети што падоше у свим војнама, на свим стратиштима у рату и миру. Живели ми на многајa љета.  Живео српски народ! Живела Србија!

                                                                           Горан Раденковић,

Видовдан у Лозници јуна 2015. године.